Чувени хотел „Лукс“ у центру Москве, у коме је некада живела комунистичка елита из разних земаља, поново је у центру пажње. Милијардер Михаил Гуциријев одустао је од реконструкције старог хотела, коме су славу донели руководиоци Коминтерне и други црвени револуционари, па ће заштитна цирада и даље остати на фасади зграде у Тверској улици број 10.
Уместо планираног „Хилтоновог“ хотела, тамо ће доћи неки други инвеститор, који буде спреман да плати од 50 до 70 милиона долара.
Мало је пролазника који док иду Тверском улицом ка Црвеном тргу знају шта се налазило у згради на броју 10, која је годинама скривена скелама.
Лепу зграду је пројектовао Митрофан А. Арсењев, а власник је био Дмитриј Филипов из „династије“ пекара Филипових. Они су били на гласу па су по њихова пецива и хлеб долазили из разних крајева Москве. Посао им је ишао одлично па су 1911. године отворили и хотел, коме су дали име „Француска“. После Октобарске револуције 1917, хотел је био национализован и добио је ново име „Лукс“.
Интересантно је да је у њему 1919. живео чувени песник Сергеј Јесењин. Тадашња адреса је била Тверска 36, а 1933. улица је променила назив па се све до распада СССР звала по чувеном писцу Максиму Горком.
У њему су почели да живе комунисти из различитих земаља света, који су долазили на конгресе и састанке Коминтерне, као и виђенији емигранти. Хотел „Лукс“ је 1953. променио име у „Централна“. Био је хотел са две звездице, па је 2007. амбициозно московско руководство на челу са тадашњим градоначелником Јуријом Лушковом одлучило да се хотел рестаурира и добије пет звездица.
По пројекту је хотел требало да сачува историјску фасаду зграде. Хотел је тада купила група „Ункор“ новопеченог богаташа Бориса Иванишвилија који је касније постао премијер Грузије. Он је обећавао да ће стари хотел преуредити у раскошни „Мандарин оријентал“ до 2011. Али када је Иванишвили почео интензивно да се бави политиком, продао је хотел Гуциријеву, родом из Ингушетије.
У време док је „Лукс“ био хотел Коминтерне, у њему је живело највише Немаца међу којима је био и Валтер Улбрихт, генерални секретар ЦК. Наводно је он касније био иницијатор градње Берлинског зида. У „Луксу“ је живео и Вилхелм Пик, први председник Источне Немачке, један од оснивача немачке КП и један од руководилаца Коминтерне.
Ту је становао и Ернст Телман, један од највећих Хитлерових противника у немачком Рајхстагу, па Херберт Венер, који је после рата заузимао високе функције у Немачкој, као и Ернст Ројтер, који се још до Другог светског рата разочарао у Стаљина, па је после рата постао социјалдемократа и био градоначелник Берлина.
У истом здању живео је и легендарни обавештајац Рихард Зорге, са агентурним псеудонимом Рамзај. Отац му је био Немац, а мајка Рускиња. У Москви су оценили његове способности и послали га да у иностранству организује шпијунску мрежу за НКВД.
У Јапан је стигао као немачки новинар јер се по задатку учланио у немачку нацистичку партију. Зорге је јавио Москви тачан датум немачког напада на СССР. Обавестио је Москву и да ће Јапан да нападне СССР 14. септембра 1941.
Јапанци су га открили због појачаног броја радио–веза. Добио је поруку да се круг сужава и уместо да је „запали“, он ју је згужвао и бацио на улицу, што је приметио полицајац који га је пратио. Зорге је ухапшен 18. октобра 1941, а Јапанци су га обесили 7. новембра 1944. За заслуге у обавештајној служби одликован је много година после Стаљинове смрти.
Један од гостију „Лукса“ је био и Чу Ен Лај, први председник владе Кинеске Народне Републике, као и Хо Ши Мин, први председник Северног Вијетнама.
Из бивше Југославије најпознатији гост „Лукса“ био је Тито. Oн је становао у соби 275, на четвртом спрату. На рецепцији је уписан као Фридрих Фридрихович Валтер, јер је Тито имао много конспиративних имена.
Слободно време Тито је проводио у шетњи по Москви. Тада се упознао са руководиоцима Коминтерне Георгијем Димитровим, Палмиром Тољатијем… Стаљина је први пута видео на Седмом конгресу Коминтерне.
Тито се у Москви у јесен 1935. упознао и зближио са младом Немицом Јоханом Кениг. У пролеће 1936. стигао је у Москву да рашчисти рачуне са дотадашњом супругом Пелагијом Белорусовом о којој се бринула партија. Титу су партијски другови јавили да није добра мајка и да не брине о сину Жарку.
Испричали су му и да је имала љубавну везу са једним сарадником Коминтерне, што је она порицала. Тито, Пелагија и Жарко су живели два месеца у „Луксу“. Њихов брак је разведен 19. априла 1936. Касније је она била хапшена у време кад су се посвађали Стаљин и Тито.
У „Луксу“ је, под псеудонимом Луција Бауер, живела жена Ернста Волфвебера, једног од руководилаца немачке комунистичке омладине, кога су нацисти осудили на 15 година затвора.
Да би заштитили његову супругу, пребацили су је у Москву где је радила у апарату Коминтерне под именом Елза Луција Бауер. Тада је имала 21 годину, а Тито 43.
Код истог матичара који га је развео од Пелагије Тито се под именом Фридрих Валтер венчао 13. октобра 1936. са Луцијом Бауер. После само три дана отишао је за Беч, па у Париз, са лажним пасошем као Иван Кисић.
Да се Тито заљубио у млађану Луцију, доказ су писма која се налазе у архиву у Москви.
У тим писмима писаним на немачком, Тито је био пун нежности. Из Париза јој је 1937. писао „моја мала вољена“ и саветовао јој да буде стрпљива јер ће учинити све да буду заједно.
Луција је, касније, настрадала у чисткама, па је Тито по доласку у Москву у септембру 1937. морао да да писану изјаву о својим бившим женама.
За време најжешћег Стаљиновог терора, 1937. и 1938, чак две трећине немачких емиграната који су живели у СССР-у су похапшене. Од око 1.400 водећих немачких комуниста у СССР у те две године побијено је њих 178 и готово сви су живели у „Луксу“.
У време великих чистки и масовног терора 1936. до 1938. ни станари хотела „Лукс“ нису били поштеђени. Епидемија шпијунирања многе је коштала главе, док су други завршавали у затворима.
Тајна полиција је одводила комунисте из европских земаља који су живели у „Луксу“ на саслушања и провере. Било је и самоубистава, јер неки нису могли да поднесу понижавање.
Станари „Лукса“, задојени левичарским идејама, нису могли ни да сањају да ће после Горбачовљеве перестројке, а затим Јељциновог дивљег капитализма, у том хотелу новопечени бизнисмени отварати офисе и маштати да буду богати капиталисти.
МИШЕВИ
Иако је била привилегија живети у хотелу, у његовим собама није било луксуза.
Они који су хтели, могли су да спреме себи храну у чајној кухињи на спрату, а други да презалогаје на првом спрату. На крају ходника су била заједничка купатила.
На спрату се осећао мирис куване хране из заједничких кухиња. Не само Рут фон Мајенбург, него и други гости сећали су се да су по ходницима могли да се виде мишеви и бубашвабе.
ОЗВУЧЕНЕ СОБЕ И ТАЈНА ИМЕНА
У хотел се могло ући само са пропусницом.
У мемоарима објављеним 1978. године Рут фон Мајенбург, супруга аустријског комунисте Ернста Фишера, описала је осам година живота у том хотелу.
Хотел је био под велом тајности, не само за људе који су пролазили поред њега него и за госте. Права имена гостију су била тајна јер су они долазили са лажним пасошима и конспиративним именима. Собе су биле озвучене, поготово оне у којима су живели будући руководиоци држава, написала је Рут фон Мајенбург.
аутор: Бранко ВЛАХОВИЋ
http://www.novosti.rs