Када је почетком 1991. године у ваздуху мирисало на големе невоље, Стојадин је испод препуне шатре испраћен на одслужење редовног војног рока у Бањалуку. Да се обучи за тенкисту и возача транспортера.
Томе се радовао и био поносан. Када је обуку завршио са одличним успехом очекивао је, тако је навео у једном писму, да буде прекомандован у неки од градова и касарни које ће бити ближе родном Ваљеву.
Међутим, упућен је у Бјеловар, односно тамошње војно складиште Беденик које је било једно од највећих, за гориво и муницију у тадашњој Југославији.
После вишедневне блокаде, разне паравојне групе из Хрватске појачавале су напад на складиште и његову посаду, да би 29. септембра 1991. кренуле у свеопшти напад.
Командант складишта мајор Милан Тепић наредио је повлачење, што је млађани и поносни Стојадин одбио, позивајући се на војничку заклетву коју је дао пред старешинама, друговима и родбином. „Ако треба и свој живот ћу дати…”
У једном моменту разорна „зоља“ је погодила транспортер у којем је био деветнаестогодишњи Цоле. Када је видео шта се десило, његов командант мајор Тепић је дигао минирано складиште у ваздух.
Цолу је до краја војног рока остало нешто више од два месеца, јер је уз наградне дане очекивао да раније скине униформу.
Хтео је да се врати кући и да настави да одржава имање, јер му је отац, млад погинуо приликом превртања трактора.
Од све те туге и боли мајка његова пуна три месеца после погибије није знала праву информацију и потајно сам се надала да ће једно јутро или вече покуцати на врата.
Међутим, мајчина војничина стигла је ковчегу обмотаном државном заставом , утеха и понос су јој што се понео тако храбро.
Фејсбук Профил Слава Христу, Фејсбук страница Србијо, будна ли си?