Председник Србије Александар Вучић због неуспеха косовске политике, разграничења територије између Срба и Албанаца – неуспех за који је кривац Брисел, а не Вучић или чак Тачи – не преостаје ништа друго него да тражи подршку од Русије. Истовремено, Путину сада треба и подршка православних народа у вези са погоршањем наших односа са Цариградским патријаршијом, – То је у интервју за NewsFront у Србији изјавио Никита Бондарев – Кандидат за историјске науке, ванредни професор Факултета за међународне односе РГГУ.
„Јасно је да се иста ситуација између Русије и Украјине око украјинске аутокефалије развија између Србије и Црне Горе. Јасно је да ће Српска православна црква бити уз Москву у складу са украјинском аутокефалијом и нашим односима са Цариградом. Али у којој мери ће ова позиција бити конзистентна, не зависи од СПЦ, већ је на Вучићу. Дакле, по први пут у Вучићевим односима са Москвом појавио се бар мали адут. Због тога је Путин заинтересован за комуницирање са Вучићем, а Вучић је заинтересован за формирање и јачање односа“.
Ви сами помињете косовско питање и процес у Бриселу, очигледно, јер ово питање је поново актуелно не само за Србију, Балкан, па чак и за Европу. Видимо активно учешће САД у покушају решавања косовског проблема. Да ли то значи да се бриселски формат исцрпио? И у којој мери би руска интервенција била одговарајућа овде?
Бриселски формат је исцрпљен. Можда би било боље да се ова прича настави, али колапс последње приче са разграничењем територије између Срба и Албанаца на Косову, то показује да у овој линији бриселског процеса нема ништа да се „ухвати“, морате измислити друге начине интеракције између Срба и Албанаца, укључити друге међународне посреднике.
Морамо да покушамо да више немамо ситуацију као што је била последња посета Вучића на Косово, када је Тачи био спреман све да потпише, а када је стигао на Косово, Вучић је сазнао да Тачи неће ништа да потпише.
Дакле, потребна нам је већа транспарентност унутар процеса, потребни су нам озбиљнији посредници. Не знам да ли ће бити спремни да прихвате Русију као посредника, највероватније не. Али, теоретски, ако би се Русија прикључила , можда би било боље. Процес ће и даље бити настављен, то је разумљиво. Сада ће Вучић неко време показати своје незадовољство ситуацијом, и морам рећи, он има право на то. И онда свеједно, све ће се опет почети и наставити. Али у оквиру старог бриселског процеса, ово више нема смисла. Морамо измислити нешто ново.
Јуче је тзв. Косовски парламент одлучио формирати војску. Пре тога, Београд је више пута упозоравао да то представља претњу за Балкан. Шта мислите о овој одлуци?
То свакако представља велику, али не толико претњу, колико озбиљан репутациони ризик, који штети Вучићу. Тачи је показао да је он пуноправни господар на Косову и да не планира да се саветује са Вучићем шта је за њега прихватљиво. Једна је ствар када вози брод на језеру али у поређењу са одлуком о стварању војске, ово је чиста глупост. Ово је озбиљан шамар у Београду. Сада ћемо чекати одговор Вучића. Не може се претварати да није било ничега, не може се ограничити само на изјаву, чекамо акцију.
Недавно је стални представник Сједињених Држава у Уједињеним нацијама предложио затварање мисије на Косову и Метохији. Како бисте генерално ценили допринос међународних мировњака у овом региону?
Допринос је ужасан.
Покровитељство тих међународних мировних снага је у великој мери формирао овај чудни систем власти на Косову, где постоје званични лидери косовских Албанаца, и постоје неформалне везе између њих, датирајући из времена када су били заповедници на терену и приче о трговини дрогом, трговини људима, оружјем и људским органима. Косовски лидери су директно укључени у то. Овај систем се у великој мери легитимисао захваљујући западним мировњацима, који су били тамо да олакшају процес нормализације, али су на крају допринели нечему потпуно другачијем – тј стварању бандитске, мафијашке, криминалне квази државе у Европи.
Бондарев је такође иронично прокоментарисао ситуацију о низу спорова и признавању или непризнавању независности Косова од стране неколико малих земаља света, тврдећи да је кључна позиција и даље положај више утицајних држава.
И као одговор на питање о последицама бомбардовања Југославије од стране НАТО-а 1999. године, а нарочито покушаја неких српских јавних активиста да овом проблему дају међународну димензију, он је сумњао у реализацију ове идеје с обзиром, нажалост, на мишљење које Запад има о тој војној операцији.
„На Западу постоји апсолутни консензус о овом питању:“ бомбардовање није било усмерено против Срба, већ је било усмерено против Милошевића „. И тачка, даље се о томе не прича. А ниједан Милошевић није убијен у бомбашким нападима, али велики број цивила, укључујући децу, старце и тако даље јесте, а то на Западу ником није инетересантно „.