Убрајао се у господаре света, али је патио од инфантилности и стидљиво избегавао жене. Видео је себе као добошара који предводи масу, а касније и као месију.
ЦИА је објавила тајни извештај са детаљним психолошким портретом Адолфа Хитлера, који је за америчког председника Френклина Рузвелта 1943. године припремила ова америчка обавештајна агенција. Успели смо да „завиримо“ у документ стар 75 година.
Фирер и фројлајн Ана
„Он води двоструки сексуални живот, а такво је и његово политичко опредељење. Он је и хомосексуалац и хетеросексуалац, исто тако — и социјалиста и ватрени националиста, и мушкарац и жена, истовремено. Иако се до Хитлера у овом моменту не може доћи како би се поставила тачна дијагноза, одређене чињенице показују сложеност и безнадежност његове сексуалне оријентације“, стоји у закључку поглавља посвећеног сексуалним преференцијама лидера Трећег рајха.
Овај део документа изазвао је највеће интересовање и најживље коментаре у медијима. У нацистичкој Немачкој хомосексуалност је сматрана кривичним делом — због ње се завршавало у концентрационим логорима или у затворима. Према разним изворима, у Трећем рајху је, од 1933. до 1945. године, за ово дело осуђено око 50 хиљада људи, укључујући и око шест хиљада тинејџера старости од 14 до 18 година. Криминалистичка полиција и Гестапо су такође „ловили“ сумњиве за „перверзну сексуалну праксу“.
Аутор извештаја, аналитичар Управе стратешких служби САД Хенри Филд, био је антрополог. Упоређујући разне чињенице из биографије фирера, закључује: „Могуће је да је и Хитлер био геј“. Као доказ он наводи и такве информације, као што су на пример: „Од 1910. до 1915. године, млади Адолф је живео у мушком дому у Бечу који је уживао углед места где су старија господа долазила у потрази за младима и хомосексуалним задовољствима“.
Поред тога, Филд подсећа на догађаје из 1924. године. После неуспеха минхенског Пивничког пуча, Хитлер је завршио у затвору Ландсберг у коме су се, заједно са њим, нашли и саборци Рудолф Хес и Ернст Рем. Пред Божић, након одслужених само девет месеци, уместо пет година, Хитлер је изашао на слободу и стално се сећао својих другова. Посебно Хеса, који је остао у затвору — говорио је о њему топло и веома нежно. „Само када бих могао да га извучем из Ландсберга. Мој мали Хес…Не могу да заборавим како су му се очи напуниле сузама када сам излазио из затвора. Јадни мој…“, говорио је Хитлер са тугом у гласу.
„Постоји могућност да се, током овог периода изолације и апстиненције, његова интимност са Хесом повећала толико да се она граничила са сексуалношћу“, писао је Филд.
У ову слику се уклапају и извештаји о самом Хесу, али и Рему. Пре него што су нацисти у Немачкој дошли на власт, у оквиру НСДАП је постојала веома значајна хомосексуална заједница у којој је Хес био познат као фројлајн Ана, јер је волео да се појављује на затвореним баловима у дамским хаљинама. Рем се 1931. године нашао у центру великог скандала: заузевши место начелника штаба берлинских јуришника, поделио је функције својим сексуалним партнерима. Убијен је заједно са другим вођама СА по Хитлеровом наређењу у Ноћи дугих ножева 1934. године.
Са бичем у руци
„Иза овог рукописа видим особу са типичним особинама женског карактера“, рекао је познати швајцарски психијатар, оснивач аналитичке психологије Карл Јунг, проучивши фрагмент писма писаног Хитлеровом руком које му је бивши фиреров пријатељ показао, не рекавши о чијем се рукопису ради. Пуно име ове особе је било Ернст Франц Седвик Ганфштенгл, а у извештају фигурира као др Седвик.
Чињенице из Хитлеровог живота, укључујући и интимне особине, Хенри Филд је углавном добио од њега, полунемца-полуамериканца, који је током двадесетих и тридесетих година био у блиским и поверљивим односима са вођом нациста. Седвик је био из богате буржоаске породице, његово порекло је ласкало Хитлеру, чија пратња се састојала углавном од бивших радника и малих трговаца. Често је слушао савете Седвика, који је био секретар НСДАП-а за односе са страном штампом.
Током 1937. године Седвик сазнаје да се у срцу партије спрема његово убиство и бежи из Немачке — прво у Цирих, а онда у Лондон. Када је почео Други светски рат, као грађанин непријатељске земље бива смештен у британски логор за интернирце, али 1942. године успева да добије условну слободу и смешта се у штабу Владе САД, где се бавио антинацистичком пропагандом и консултовањем у вези са унутрашњим устројством Трећег рајха. У том периоду је и разговарао са аутором извештаја.
Филд је дошао до закључка да фирерова оријентација није била искључиво хомосексуална — више се могла назвати бисексуалном. Хитлера су такође привлачиле жене — истина, на веома специфичан начин! Волео је да понавља изреку коју је Седвик, из неког разлога, називао „руском“: „Кад идеш код жене, не заборави бич“. И то није била само прича, при односу са женама Хитлер је волео да маше бичем или корбачем, при чему је, ако га је жена више узбуђивала, енергичније гестикулирао својим оружјем. Према Филдовом мишљењу, ово је требало да изрази његову жељу за еротском доминацијом, али је у суштини показивало несигурност и недостатак самопоуздања. У томе антрополог види и фирерове садо-мазохистичке склоности.
Хитлер је у јавности стално потенцирао свој аскетизам и то да је, због Немачке, одустао од прављења породице. Током 1923. године, лист „Минхнер нојсте нахрихтен“ раширио је лажну гласину о његовој вези са Седвиковом сестром Ерном Ганфштенгл. Све је смислио и организовао, са Хитлеровим одобрењем, сам Седвик — са јединственим циљем — да би вођа нациста целој земљи саопштио: „Никада нећу бити ни са једном женом. Моја једина невеста ће заувек остати само немачки народ“. Касније је, не једном, понављао ову фразу у више варијанти.
Када је једном Седвик дозволио себи да направи шалу и каже да, поред жене, мушкарац може имати и љубавницу, Хитлер је одговорио: „Политика — то је жена. И ономе ко је вара откинуће главу“. Његов страх од жена био је очигледан.
Хитлер је волео да понови и ово: „Постоје само два начина да процените човека. По томе каквом женом се оженио и по томе како је умро“.
Тешко детињство и порочна младост
„Поглед на Хитлеров родослов открива инцестуозне везе“, пише Филд. Адолфов отац Алојз се по трећи пут оженио својом рођаком Кларом Пелцл, која је имала чешке корене. Већ је имао двоје деце, сина Алојза и ћерку Ангелу, био је 23 године старији од Адолфове мајке и имао је садистичке склоности — периодично је жестоко тукао целу породицу — пса, децу, жену. Ове детаље Седвик је сазнао од бивше жене Алојза млађег — Бригит, која је живела у Лондону, а касније се преселила у САД.
„Од детињства је Адолф Хитлер био између оца, кога је мрзео, и повучене мајке. У таквој атмосфери је ушао и у пубретет, а као резултат је формиран микс Едиповог комплекса и отвореног нарцисизма“, указује Филд.
Овај период Хитлер у својој књизи „Мајн кампф“ није прескочио случајно. Породица је била нефункционална. Адолфов полубрат је у младости више пута гоњен због крађа, а касније је протеран из Енглеске због оптужби за подвођење. Филд сумња да је, од 1909. године, будући фирер у Бечу водио веома раскалашан живот и да га је, чак, венеричном болешћу заразила „јеврејска проститутка“. Постоје информације и да је неко време био у љубавној вези са својом рођаком Гели Рубал, ћерком његове полусестре Ангеле.
Све то се, по Филдовом убеђењу, озбиљно одразило на Хитлерову психу, стварајући непремостиве психофизиолошке препреке за пуну комуникацију са женама. Укључујући и сексуалне односе.
Мрзео да пише и презирао образовање
У свом извештају антрополог је подробно описао Хитлерово здравствено стање, интересовања и хобије који су формирали личност „вође немачке нације“.
„Људима са нормалним видом је било веома тешко да се дуго налазе заједно са Хитлером, посебно ноћу. Доктор Седвик је често падао у очајање када би у 4 ујутру фирер захтевао да му се обезбеди најјаче могуће осветљење“, писао је Филд.
Ствар је у томе да је у октобру 1918. у бици код Ла Монтена недалеко од каплара Хитлера експлодирала граната са хемијским пуњењем и будући фирер је тотално изгубио вид. Лекари су га излечили, али су последице остале до краја живота. Притом, Хитлер је категорично одбијао да носи наочари и користио их је тек последњих година — због непрекидног напрезања очију, мучиле су га страшне главобоље.
После затварања у Ландсбергу, фирер је патио од несанице и пио велике дозе лекова за спавање. Веома је злоупотребљавао медикаменте, узимајући их у огромним количинама, чак и оне за побољшање варења. Што се хране тиче, био је веома избирљив: практично није јео месо, осим што је повремено себи дозвољавао пилетину.
У Хитлеровим навикама и карактеру било је много противуречности. Тако се одликовао храброшћу коју је демонстрирао за време уличних борби и сукоба. Са друге стране, излазећи из затвора, живео је у страху за свој живот — стално му се чинило да се спремају да га убију.
Није волео да пише — ни ручно ни писаћом машином. Страсно је, како каже Филд, јурио за новостима и вестима — због прегледања свежих новина прекидао је и најважније састанке. Истовремено, волео је да чита само оно што је давало потврду његовим идејама и књиге из којих је могао да извуче нешто практично и важно за себе. Пре свега, то се односило на вештину управљања народом и ораторске способности — омиљени хероји су му били Александар Македонски, Брут, Катилина, Цезар, Хенри VIII, Исус Христос, Мухамед, Мојсије, Лутер, Кромвел, Наполеон, Кутузов, Бизмарк и друге сјајне личности.
Филд је дошао до закључка да је Хитлер био веома аутосугестиван: направио је у својој машти идеалну слику којој је свим снагама желео да одговара. У раном периоду политичког деловања представљао је себе као добошара који за собом води гомилу, и више се пута јавно враћао таквом имиџу. Касније је његова икона постао Кромвел — као непријатељ парламентаризма, противник општег права гласа и Римокатоличке цркве. После њега, ту су били Фридрих Велики, па Наполеон. Био је и период када је Хитлер једноставно идеализовао Мусолинија.
Што се уметности тиче, Хитлер је веома волео циркус и неретко је циркуским артистима слао цвеће и чоколаду. „Презирао је образовање и никада није студирао“, наводи се у извештају.
Седвик је 1923. године покушао да убеди Хитлера да промени облик бркова који је, по његовом мишљењу, био ружан.
„Не брините се за моје бркове. Ако сада нису у моди, ући ће у моду касније — само зато што их ја носим“, одговорио му је Адолф Хитлер.
Спутник