Најновији догађаји и одлуке Цариградске Патријаршије по питању додељивања аутокефалног статуса расколничким групацијама у Украјини за сваког ко познаје црквено право и црквени живот значи једну неканонску одлуку која је директно задрла у историјски канонски простор Московске патријаршије, каже у коментрау за NewsFront – Србија протојереј ставрофор др Велибор Џомић.
“Оно што јесте сигурно да таква одлука није само на службеном, званичном нивоу између две цркве када је МП донела одлуку да прекине литургијско општење са Цариградом на свим новиоима – то је једни ниво те одлуке, а с друге стране тај став и таква одлука Цариградске Патријаршије је унела тектонски поремећај међу православне хришћане у читавом свету. И оно што је јако важно јесте да Црква кроз своје вековно искуство има своје начине превазилажења таквих спорних сутуација. Њих налазимо у историји цркве.
Што се тиче става СПЦ према овом питању, могу да кажем да став СПЦ једино може да дефинише Свети Архејерејски Сабор чије је заседање заказано за 6. новембар. И претпостављам да ће се наш Сабор на челу са нашим Патријархом бавити тим питањем, што је јако важно. Јесте да је већ више наших архијереја, угледних теолога изнело свој лични богословски став, и сигуран сам да скоро сви верници, свештеници, монаси Српске православне цркве сматрају да су одлуке Цариградске патријаршије неканонске у овом случају и да она није имала канонско право да реагује на такав начин.
Има много примера кроз црквену историју када су се решавале на овакав или онакав начин. Подсетићу вас на спорове између Антиохијске и Јерусалемске Патријаршије који и тренутно траје, па између Јерусалемске и Румунске недавно, и тако даље. Дакле, морамо да нађемо начин да се поремећени канонски поредак врати у свој основни ред, а то значи да тамо може да постоји само једна православна канонска ијерархија на челу са митрополитом Онуфријем.
Говорећи о “украјинском преседану” за Српску православну цркву у Црној Гори и Македонији наш саговорник је навео да те ситуације нису сличне.
“У Македонији је некад била канонска ијерархија као што је некад била и у Украјини. А у Црној Гори никад та дружина која себе назива “Црногорском православном црквом” није била у ијерархији, није била у канонском чину. Тако да њима нема шта да се даје, јер они не постоје. Што се тиче Македоније, мислим да би евентуално слично поступање Цариградске Патријаршије било катастрофално и водило у нове и нове поделе и сукобе које никоме у историји ништа добро нису могли да донесу”.
Упитан о положају СПЦ у Црној Гори, рекао је:
“Положај Српске православне цркве, односно Митрополије Црногорско-приморске и других епархија наше цркве у Црној Гори када се гледа у народу, међу верницима је изузетан. Међутим однос државних власти према Цркви у институционалном и нормативном смислу до сада није био на адекватном нивоу. То се видело кроз прогон и одбијање привременог боравка свештеницима, монасима, монахињама, чак и и попадијама и свештеничкој деци који нису држављани Црне Гори. С друге стране, кроз покушај да се доношењем закона о слободи вероисповести из 1918. радикално сузи и ограничи право на слободу вероисповести мимо оних ограничења које познаје демократски цивилизовани свет. И треће, да се одузме сва црквена сакрална имовина која је саграђена до 1918. – и Српској православној цркви, али не треба губити из вида да је то једна општа одредба која би значила одузимање свих катедрала од католичке цркве, свих џамија и других верских објеката исламске заједнице. Тај покушај је и даље присутан, и даље се нама прети и најављује такав један закон.
Али ми се у Бога надамо да ће ипак превлада разум и да ће Црна Гора да донесе један нови закон да се закони из времена социјализма замене једном новим законом који ће да уважи природно право хришћана и других верујућих људи да верују слободно у Бога, да своју веру слодобно исповедају и да могу да практикују све оно што су њихови преци вековима практиковали уз пуно уважавање свих других људи, свих вера и нација”.