Колико је заиста жена спаљено, обешено, удављено или на друге начине линчовано у прогонима вештица? Мада су суђења женама, али и мушкарцима осумњиченим да су се бавили црном магијом давно постала део опште културе као симбол злоупотребе права, о њему се у 21. веку заправо ретко говори.
Крајем 18. века немачки аутор Готфрид Кристијан Воигт критиковао је Волтерову ниску процену о пар хиљада убијених и изнео популарну процену да је у прогонима вештица током векова настрадало – око девет милиона жртава.
Ова ће се процена показати као непрецизна, а данас се сматра да је током масовних суђења, од средине 15. века до почетка 18. века, настрадало између 40.000 и 100.000 жртава, што свакако није мали број.
Интересовање за прогоне вештица, као и за механизме страха и сујеверја који су их покретали, обновљено је током средине 20. века, када су водеће америчке феминисткиње почеле да откривају дубље друштвене узроке прогона вештица у раној фази модерног доба.
Вештице су спорадично прогоњене још од периода Римске републике, а вештичарење је било незаконито у римском праву, што ће се касније пренети и у хришћански свет.
Међутим, мада су Римљани са подозрењем гледали на упражњавање магичних култова, закони против вештица као што је Леџ Цорнелиа де сицариис ет венефициис – какав је римски диктатор Сула донео 81. године пре нове ере – били су мотивисани искључиво злоћудним последицама „магије“ – тровањем „магичним“ препаратима или каквим другим наношењем штете.
Делатности које би се могле описати као вештичарење саме по себи нису биле необичне ни вековима након пада Рима – упркос покрштавању, варвари који настањују континент задржали су бројне чудновате мистерије и култове које су у домаћинствима и сеоским заједницама узгредно упражњавали.
У малим срединама, далеко од манастира и утврђених градова, једина условно медицинска помоћ коју су људи имали долазила је од жена вичних бајању, травама и разним сујеверним ритуалима.
Но, доба највећег погрома почиње у периоду кад се завршава средњи век и почиње модерно доба. У то доба се одвијају масовна кажњавања и велика суђења вештицама у немачким градовима Триеру, Бамбергу, Вирцбургу и Фулди где су страдале на хиљаде жртава. Прогон се из Европе шири и на колоније, а вероватно најпознатији процес у Америци је суђење вештицама у Салему у 17. веку.
Осим веза са римским правом, процеси инквизитора против вештица утемељени су на папској були познатој као „Summis desiderantes affectibus“.
Овај контроверзни документ издао је 1484. римски папа Иноћентије VIII , а њиме је прогону вештица дата духовна димензија – признато је постојање ђавола, поседнућа и црне магије, као и кривица оних коју јој се одају.
Но, прогонитеље су покретали и други мотиви, изван хришћанског учења.
Утицајне теоретичарке феминистичког покрета у 20. веку, као што су Деирдре Инглиш и Барбара Еренрејх, сматрале су да је са развојем медицинских знања и настанком читавог новог (превасходно мушког) медицинског естаблишмента почело систематичко прогањање конкуренције из прошлих времена – вештица. Ова теза, мада има извесних утемељења, касније ће бити оспорена.
У позном средњем веку, у епохи током које страх управља свим аспектима живота, коју француски историчар Жан Делимо и назива „добом страха“, упоредо са верским ратовима који више од једног века боје живот Европе, систематично се прогоне протестанти, па и сви други јеретици, Јевреји и на крају, међу њима и вештице. Страх покреће масовне одмазде.
Графика приказује један од последњих случајева организованог прогона вештица 1751. године у Енглеској, када је извесни Томас Коли, димњачар, подстакао руљу која је подвргла имрповизованом суђењу и линчовала један стари брачни пар.
Будући да је тада у Енглеској већ био донет историјски Закон о вештицама којим су даљи прогони забрањени, Коли је касније осуђен и исте године обешен.
Извор: Наука кроз приче