Монтенегро (како себе воли да назива ђукановићевска Црна Гора) и Косово се налазе на истој страни барикаде — против Србије. Такво стање није природно, али није ни случајно настало.
Да ли треба да чуди што Монтенегро и Косово тако добро сарађују? Да ли их спаја слична политика? Не, ниједно од њих нема своју политику, ни спољну, ни унутрашњу, већ обоје воде чисту америчку политику. То Рамуш Харадинај поносно признаје, док Мило Ђукановић невешто прикрива.
А политика САД на Балкану није окренута у корист Албанаца и Монтенегрина, већ на штету Срба и разбијања Србије. Ланац догађања у посљедње две деценије то недвосмислено доказује.
У америчкој агенди је, након Дејтонског мировног споразума, на ред дошло Косово. Крајем 1996. године уцењени Мило Ђукановић из Америке изјављује да је председник Србије Слободан Милошевић превазиђени политичар. Опозиција у Србији прихвата ту оцену и подржава га на сваки начин. Такозвана „ослободилачка војска Косова“ 1997. године се налази на листи терористичких организација америчког Стејт департмента, али већ наредне она постаје организација коју Америка штити и помаже.
На председничким изборима у Црној Гори (1997. године) побеђује Мило Ђукановић. Његову „победу“ је (и то пуних шест сати пре затварања бирачких места) прогласила и поздравила чувена Медлин Олбрајт, тадашња америчка државна секретарка. У Црној Гори избијају велики протести због покрадених избора, али нико са стране, рачунајући и званичну Србију, не подржава демонстранте. Слободан Милошевић није желео сукоб са Америком и надао се да ће Мила Ђукановића преобратити, како би очувао заједничку државу са Црном Гором. Касније, на исти начин поступају и Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић.
НАТО врши агресију на СР Југославију (1999. године), али Мила Ђукановића третира као савезника. Петооктобарски пуч извршен наредне године збацује Слободана Милошевића и ствара прву претпоставку за комадање Србије.
Америчка војна база Бондстил постаје угаони камен „косовске независности“. Тачније, Косово постаје Бондстил.
Председник СРЈ Војислав Коштуница је 2001. године проглашен за државника света, али је пао у немилост Запада када није пристао да се Косово осамостали. Премијер Србије Зоран Ђинђић је убијен управо у времену када је обзнанио одлуку да се бори за Косово и Метохију.
Нажалост, ниједна руководећа гарнитура савремене Србије није уочила да се битка за очување Косова морала водити упоредо са борбом за очување заједничке државе са Црном Гором.
СР Југославија је била наследница међународно-правног субјективитета СФРЈ. Све док су ове две републике биле у заједничкој држави, није могло да дође до једнострано проглашеног отцепљења Косова. У најгорем случају, права косовских Албанаца су могла бити уважена на некој међународној конференцији, као што је била Лондонска мировна конференција о СФРЈ.
Будући да је то тада било општепознато, архитекте косовске самосталности су одлучиле да пројект реализују у две фазе.
Прва је била разбијање СР Југославије. Она је замењена провизоријумом под именом Државна заједница Србије и Црне Горе. Све време њеног траљавог трајања, под окриљем ЕУ у Бриселу су вођени „експертски преговори“ о њеном преуређивању. Када буду обелодањени документи о томе и највећим сумњивцима ће бити јасно да је њихов једини циљ био да се заједничка држава развргне, али на начин да прве последице буду што мање видљиве. То је било потребно због крхких политичких прилика у Црној Гори.
Након црногорског референдума (2006. године) и проглашења пуне државне самосталности, у кулоарима у Бриселу се није крило одушевљење. Ето, ликовали су пред збуњеним представницима Србије, „када Црногорци као ваша једнокрвна, једнородна и једноверна браћа не желе да живе са вама у истој држави, како мислите да ћете задржати Албанце и Косово у њој“?
Две године касније, Косово се самопрогласило државом, а званична Црна Гора га је признала међу првима у свету, иако је 85 одсто њених грађана било против тога.
Ове су чињенице општепознате, али због сталне производње нових косовских брига и страхова, многи их не слажу по овом узрочно-последичном реду. А то је нужно у борби за очување Космета. Борби од које се не сме одустати и борби у којој се не може изгубити.
За све ово време званична Србија је изјављивала да су „односи Србије и Црне Горе никад бољи“, иако су реалности стално ишле „никад горим“ путем.
Претходне америчке администрације својом политиком „стварања невоља“ су у многим деловима света довеле до нестабилности и локалних ратова. Нама је посебна брига одраз те политике на Балкан који ни дан-данас није лишен највећих искушења. Готово ниједна од држава са ових простора не може да се осећа сигурном и стабилном.
Цивилизацијски тренутак, међутим, обавезује све да седну, уваже једни друге и изукрштане државне интересе остварују на начин најмање штетан за сваку укључену државу. У јавности се све више говори о потреби за „Дејтоном два“, новом конференцијом о Балкану уз учешће свих заинтересованих великих сила и поштовање међународног права.
Правилније, требало би да се надамо Споразуму о БИХ из Лисабона, под посредовањем португалског дипломате Жозе Кутиљера, а не Дејтонском уз пресудну улогу Ричарда Холбрука. Споразуми су слични, али је Лисабонски био бољи јер је предложен пре и умјсто рата. Дејтонски се десио након четири године крвавог грађанског рата.
Момир Булатовић/спутник