Разумевање сложености преокрета грузијске политике у односу на Јужну Осетију (као и у односу на Русију) је прилично тешко.
Грузијски политичари у овом аспекту условно су подељени на три врсте. „Вукови“ који се залажу за сукоб и агресију. „Овце“ који заговарају мир и регулисање односа. И „вукови у овчијој кожи“, који су, рецимо, за мир, али заправо чекају погодан тренутак да ударе.
И ако је све јасно са првим, може бити тешко разликовати другу врсту од треће. Превише често током протеклих тридесет година, за грузијске политичаре који су говорили о миру се испоставили да су жестоки националисти који сањају о етничком чишћењу. А њихове „мировне иницијативе“ биле су само маска за припреме за следећи „дранг нах Цхинвал“.
Тако је било почетком деведесетих, када је, после неуспешног покушаја Гамсахурдије да организује „коначно решење осетинског питања“, нова влада Шеварднадзе покушала да води „политику мира“. Што се, према самим Осетинима, сводило на њихово „мирно уништење“.
Тако је било на почетку Сакашвилијеве владавине, када је држао разне међународне конференције, као што су „Иницијатива грузијске владе за мирно решавање сукоба у бившој Јужно-осетској аутономној регији“ 2007. године. Истовремено, покренуо је пресахрањивање ратног злочинца и нацисте Звиада Гамсахурдије и затварање чувеног сајма у Ергнети (на граници између Грузије и Оссетије). После тога, још једном је напао Цхинвал, у коме су страдали и руски мировњаци.
Генерално, активности било којег грузијског председника од распада СССР-а и даље изгледа овако: дође на власт, говори о мирном решењу, неуспешно напада Осетију, добије статус ратног злочинца, бива срушен.
Иако, наравно, још увек постоји нада да ће премијер Грузије Георгиј Квирикашвили, који је недавно покренуо редовне мировне иницијативе, можда успети да изаже ит овог „врзиног кола“.
Међутим, и овде се постављају многа питања. На пример, 2017. године, грузијска влада представила је „програм грузијске мировне политике“ која се састојала из осам тачака. Једна од њих подразумева пружање услуга становницима „окупираних територија“ у вези са прибављањем пасоша и медицинске заштите, уз могућност студирања на универзитетима у Грузији, као и коришћење домаћег потрошачког тржишта.
Истовремено, закон Грузије „о окупираним територијама“, који предвиђа строге санкције за било коју економску активност са Абхазијом и Јужном Осетијом и намеће ограничења на њихове посете, наставља да функционише. И промена таквог закона још није покренута.
То јест: „Позивамо вас да тргујете са Јужном Осетијом, али можемо (и желимо) да вас казнимо због тога“. Потпуна шизофренија.
Међутим, са искуством из последњих тридесет година, за који је Грузија најмање три пута покушала перфидно (добра реч, која прецизно описује ситуацију) да нападне Абхазију и Јужну Осетију, становници република више не верују у мир који им нуди Тбилиси. И они не виде могућности за присаједињење Грузији у предвидиво блиској будућности.
Често је Грузија правила неопростиве и неприхватљиве грешке, често су грузијски националисти демонстрирали своју жељу за ратом. А већина њихових злочина још није осуђена, и још више њих није кажњено.
Грузија још није доказала да се променила. И, као што се зависнику од наркотика који се налази на рехабилитацији не верује док не докаже поступцима, тако и Грузија треба да се докаже.