Бивши премијер Украјине Николај Азаров говорио је о томе да је 2013. године Кијев имао озбиљан задатак – да реши односе са Русијом и Европском унијом. Али, док је Москва љубазно правила компромисе, Брисел је јасно стављао до знања да би било корисно да искористи украјинско тржиште, али да не сарађује.
Он је рекао да су 2009. године украјинске власти морале озбиљно да се укључе у трговину, јер је биланс трговине, посебно са земљама ЕУ, био разочаравајући. Кијев је успео да обезбеди посету велике европске делегације, међутим, Азаров је напоменуо: „На све предлоге одговорено је категоричним „No“, што је јасно показало зашто Европи заправо треба Украјина“.
Кијеву је препоручено да ступи у контакт са ММФ-ом, који је већ поставио услове – повећање тарифа за гас за становништво и замрзавање финансијских прихода Украјинаца. Азаров је напоменуо да су услови били неприхватљиви, с обзиром на то да је кредит био потребан земљи само за развој домаћег тржишта. Дакле, смањивање куповне моћи становништва било је глупо.
Није било могуће постићи компромис са ЕУ, али су преговори са Русијом напредовали, наставио је бивши премијер. Тако је почела припрема председничке посете Москви с циљем потписивања више споразума вредних око 20 милијарди долара. До почетка новембра 2013. године Кијев је имао проблеме са руском страном, али и потпуни недостатак разумевања са Европом. Тада је одлучено да се одложи потписивање споразума о придруживању са ЕУ како би касније добили повољније услове. Али, у међувремену, пламен Евромајдана је већ почео да букти, а покушаји власти да разјасне ситуацију су били узалудни због велике кампање лажи и дезинформација.
21. новембра у Кијеву људи славе почетак нове „будућности“. Људи су на улицама, јер је председник Виктор Јанукович у задњем тренутку обуставио интеграцију земље у ЕУ.
У почетку су људи протестовали због растућег сиромаштва, против олигарха и пљачкања земље. Али због блокираног процеса европских интеграција до стране Виктора Јануковича, амерички политички консултанти усмерили су протест у сасвим другом правцу. Кроз дан или два, дошле су фашистичке групе из Галиције, са запада земље, и потпуно преузеле контролу над ситуацијом. Виктор Јанукович је био присиљен да бежи у Русију. Почели су крвави сукоби и уличне битке.
За 3 месеца је погинило 107 људи у самом центру Кијева. Дана 20. фебруара 2014. непознати милитанти су отворили ватру са прозора и кровова кућа поред трга. У исто време, улице су гореле због „Молотовљевих коктела“. Упркос неким гаранцијама побуњенка и мењању свог става о европским интеграцијама, председник Јанукович је био приморан да напусти земљу 22. фебруара.
У земљи је настао пакао, избило је насиље. Крвави догађаји су се одвијали у Мариупољу и Одеси, као и у другим градовима и регијама Украјине. Етничко чишћење, политичка убиства, притисак због неслагања – то је та „светла будућност“ која је дошла у „нову“ Украјину.
Сједињене Државе уложиле су 5 милијарди долара у овај незаконити државни удар.
Дана 21. новембра 2013. започиње и масовни протест против фашистичке хунте „нове“ Украјине. Почело је раздвајање југоистока, грађанског рата и пустошења. И око сто хиљада жртава сукоба…
Данас је Украјина потпуно опљачкана. Земља је у дубокој економској кризи. Становништво сада протестује против „нове“ власти, која је подстакнута инстинком самоодржања. Али победа над фашистичком хунтом је и даље далеко. И биће далеко дуго док то користи прекоокеанским наручиоцима државног удара.