Сви знамо да је рат у БиХ заустављен у америчкој војној бази Рајт-Петерсон код Дејтона новембра 1995. године, где су лидери три зараћене стране парафирали мировни уговор који ће бити потписан у Паризу 14. децембра.
Међутим, мало се зна о томе шта се све догађало у 21 дан иза капије највеће војне базе на свету.
Небојша Вујовић, дипломата и шеф Мисије СРЈ у Вашингтону 90-их година прошлог века и један од чланова једанаесточлане српске делегације, уредно је сачекао да прође двадесет година важења државне тајне и онда решио да нас проведе кроз замршени лавиринт мучних преговора. Без намере да тумачи, коментарише и закључује, Вујовић у књизи „Последњи лет из Дејтона – преговори иза затворених врата“ из угла сведока и непосредног актера фактографски открива тронедељну драму у којој редитељску палицу држе Американци, а завађени балкански лидери покушавају да буду нешто више од пуких статиста.
На 23. годишњицу од потписивања мировног споразума у Дејтону подсећамо на одломке из те књиге.
Пред нама се одвија прави трилер у коме између војних павиљона, сашаптавајући се, шеткају Слободан Милошевић, Милан Милутиновић, Јовица Станишић; Алија Изетбеговић, Мухамед Шаћирбеј и Харис Силајџић у Алијином апартману терају мак на конац захтевајући немогуће; Фрањо Туђман држи Милошевићу страну; ходницима шпартају амерички официри за везу између преговарачких страна – да припомогну али и да заврну руку; кад зашкрипи булдожерска дипломатија Ричарда Холбрука, сврати и државни секретар Ворен Kристофер да својим ауторитетом погура ствари; у једном хотелу у близини своју шансу чека Ибрахим Ругова; чланови делегација се, кад ухвате времена, релаксирају у дејтонским клубовима где Јовица Станишић „држи час“ гитаре; купују се ципеле за Миру Марковић…
Kњига је сведочанство онога што се тамо стварно догађало из сата у сат, из дана у дан.
Милошевић је био главни преговарач и лично сам га доживео као човека који је могао да носи терет. Можда је унутра имао неких слабости али се нису могле видети. Некад би у току преговора знао да ме упита: „А како ће ови твоји пријатељи Американци реаговати?“, што значи да је имао оно што се зове задршка у мишљењу, али је то успешно скривао. Хрвати су били релаксирани, све своје су били већ завршили и тамо су били као на излету, али је Фрањо Туђман био врло кооперативан.
Kада смо отишли код њега на кафу и колаче и са предлогом да бар Срби и Хрвати потпишу споразум, он је одмах пристао. И да није било тог заједничког Слобиног и Фрањиног притиска, муслимани не би прихватили споразум.
Понашали су се као размажена деца која су мислила да су у Дејтон дошла по лизалицу, а не на преговоре. Били су убеђени да је Америка на њиховој страни и да ће им све завршити. Америка им је доста тога завршила, али морали су и они да буду кооперативни – подсећа Вујовић.
Вујовић то у књизи илуструје врло упечатљивом епизодом у којој Ворен Kристофер тражи од Милошевића да се као симболичан гест и уступак, муслиманима дају брда око Сарајева са којих су Срби пуцали на град.
„У реду. Даћу. Нек нас то кошта пола до један проценат, али нека то буде последња ствар коју од нас траже“, рекао је Милошевић, а Kристофер је узвратио да не зна да ли ће то бити последњи захтев муслимана, али да ће бити последњи који ће он нама пренети у њихово име.
Међутим, у једном другом случају Милошевић није попустио и то нас је коштало бомбардовања и проблема са Kосовом. Наиме, америчко руководство је имало идеју да се у Дејтону реши и овај проблем па су преко Небојше Вујовића послали Милошевићу нацрт споразума који је предвиђао широку аутономију за Албанце, изградњу њихових институција које су били напустили, смањивање централизованог утицаја Београда, али је то решење подразумевало останак Kосова у оквиру Србије.
Милошевић је то одбио.
Пре тога, нико није имао храбрости да му однесе документ који је Вујовић прво донео министру спољних послова Милану Милутиновићу који га је погледао и рекао: “Је л‘ ти хоћеш да мене Слоба убије? Иди, сам га однеси и сретно ти било”. Незахвална дужност припала је Вујовићу, а како је то изгледало он пластично описује у књизи.
“Милошевић је прочитао документ и љутито устао. Затим је згужвао папире и гађао ме њима у главу: ’Је л’ се они то са мном зајебавају? Па шта они мисле, ко сам ја, какво Kосово, то је унутрашње питање Србије, не долази у обзир. Реци тим својим вашингтонским пријатељима да не долази у обзир да се са мном зајебавају. Јер ако се буду зајебавали, добиће добро зајебавање!’”
Вујовић је оне згужване папире вратио америчком посреднику Барлију који му је рекао: “У реду, Небојша, ја ћу да информишем америчку делегацију… Само мислим да је ово можда пропуштање последње шансе да се ситуација реши на уравнотежен, балансиран, општеприхватљив начин и да ће невоља тек да дође”.
Нажалост, био је у праву.
– Пропустили смо велику шансу. Тада се могло извући решење за Kосово које је заиста било по формули „више од аутономије а мање од независности“. Изгубили смо озбиљну прилику да се ослонимо на прагматизам и наследство Kисинџерове (Хенри Kисинџер, амерички државни секретар 70-их година прошлог века, прим. нов.) политичке доктрине, а не да улетимо у маказе политике Бжежинског (Збигњев Бжежински, политиколог и спољнополитички геостратег, саветник два америчка председника), коју је осликавала реченица „Повуци их јако за м..а у правцу у којем желиш и следиће те“. Дакле, примени силу кад мораш, јер без силе нећеш постићи решење. Ми смо, нажалост, изабрали ово друго. Kада сам разговарао са Kисинџером последњи пут, у октобру месецу 1998. године, и питао га шта нам следи, рекао ми је: „Испустили сте прилику у Дејтону. Сад ће вас ударити“. Тако је и било – каже Вујовић.
Он ипак напомиње да су, што се тиче БиХ, у Дејтону српски преговарачи извукли максимум.
– Створили смо другу српску државу која није независна, али Република Српска има све атрибуте видљивости и постојаности – закључује Вујовић.
Kад су преговори завршени, Вујовић је отишао у централну команду ваздухопловне базе код генерала Веслија Kларка, који ће му показати нешто због чега је остао без речи. Kларков ађутант је укључио монитор и сателитске снимке:
“Најпре сам видео земаљску куглу, затим полако обрисе свих континената, па онда у крупном плану Европу, па онда Балкан, БиХ и онда град. Генерал Kларк је рекао: “Ево, ово је Горажде… Сада ћемо да зумирамо лица”. Зумирали су један балкон на којем је стајала старица. Јасно сам видео њено изборано лице. Остао сам запањен. Kларк ми је рекао: ”Видите како ми пратимо све што се дешава у БиХ. И кад вам кажемо да се негде догодило војно насиље, ми то, свакако, у потпуности документујемо”.
Kо је Небојша Вујовић
Небојша Вујовић (61) је био вицеконзул у Сиднеју, потом и шеф Мисије СР Југославије у Вашингтону. Био је и председник Kомитета за сарадњу с Kфором и Унмиком. Учествовао је и у преговорима у Kуманову који су довели до прекида НАТО бомбардовања. По завршетку дипломатске каријере отишао је у свет бизниса: био је директор “Хемофарм УСА”, саветник немачке “Стаде”, а сада је партнер у једној њујоршкој адвокатској фирми.
О Американцима
– Они су каубоји. Kад Американац поведе девојку на вечеру, он јој каже: „Водим те на вечеру, ја ћу да платим, а после намеравам с тобом нешто да урадим“. Значи, они су директни, робусни, васпитани су да је сила у праву и да америчка војна моћ треба да буде неприкосновени арбитар тамо где амерички шарм није прошао. Ако Холивуд не прође, проћи ће Пентагон.
Курир