Дакле десило се. Азов је „експлодирао“ у новој кризи. Кијев уводи ратно стање и рекло би се да то помаже Порошенку да сачува сопствену кожу прекидањем изборне кампање, али овде није било то.
Карактеристике украјинског риболова
Прошле недеље је било заиста вруће када су украјински бродови кршећи међународно право ушли у територијалне воде Русије. Реакција руске граничне службе у овом случају била је очекивана а украјинска страна је одмах покренула причу о „руској агресији“ о нападу на украјинске бродове исл. Као резултат – ратни закони и ратно право.
Многи говоре о овом случају као Порошенковом покушају да заустави изборе јер је већ раније речено о главном адуту у његовим рукама. Међутим украјински председник је само пијун у рукама већих играча и криза у Азову никако није повезана са његовом жељом да остане на власти.
Треба напоменути да Кијев прибегава провокативним акцијама, али, како то није тешко видети, сви су били врло опрезни, блиски, јер иако су били опседнути русофобијом, схватили су да предност није у корист Украјине. Обим тренутне „акције“ већ указује на то да она прелази границе здравог разума са украјинске перспективе, али се уклапа у глобалну анти-руску политику.
Једноставно речено, Кијев никада не би отишао на отворено сукоб – иначе нећете то назвати – без наглашавања или чак директног навођења иноземних „партнера“, схватајући да ће они покрити у случају да се нешто догоди. Стога, Кијев више није провокатор. Порошенко је постао само перформер од почетка до краја. У овом тренутку крај је био увођење борбеног закона, али ту су и нијанси.
Све иде по плану
Када се цела слика појави пред очима лако је приметити неке детаље који су раније били нејасни. Сви се сећамо како је недавно Порошенко кроз Врховну раду амандмане на Устав везане за европске интеграције.Затим се чинило да се гарант плаши да неће имати времена да поквари основни закон пре него што је остао без посла, али сада се може са сигурношћу рећи да је ствар управо у „азовској провокацији“ и наметању војног права.
Чињеница је да релевантни закон забрањује не само одржавање избора, већ и увођење амандмана на Устав земље. И то већ указује на то да је тај потез израчунат, што у принципу није у духу кијевског режима. Осим тога, у скорије време, европски престолници су изразили своју „забринутост“ ситуацијом у Азовском мору, природно наговештавајући једини „агресор“ у Москви, пријетњу новим санкцијама.
Многи стручњаци упоређују ову провокацију са свим претходним, неправедно смањујући своју вредност и позивањем Порошенка на бесмислен трик како би спасао његову тешку ситуацију, али то није тако, ау њој можете видети две занимљиве карактеристике.
Прво, то је очигледан ударац угледу Владимира Путина. Одговор на агресију Кијева подразумевао би талас индигације са Запада, са свим посљедицама, игнорисање би се изједначило са неком врстом „предаје“ у очима Руса. Дакле, сваки корак очигледно је проузроковао погоршање ситуације.
Међутим, чак и ово није најважнија ствар. Вашингтон је већ одавно претворио Украјину на бојно поље са Русијом, а битка је постала нарочито напета уочи председничких избора, што у великој мери може преварити ваге у једном или другом правцу. Москва је добро упозната са неприхватљивошћу владавине прозападних политичара у Украјини, јер ће онда проблеми само повећати, а проблеми су веома велики. Ситуација је такође јасна у Вашингтону, за коју Украјина, до своје велике несреће, може постати значајна мала промена у великој игри.
Искуство рата
На крају, ситуација је слична чињеници да Запад покушава да се договори са Русијом. Разумевање важности председничке кампање у Украјини, Вашингтон је демонстрирао Москви колико је то лако зауставити, али ипак ситуација није изгледала као изазов, већ апелација, с обзиром на то да је војно право коначно предложено да се уводи само два месеца.
„Западни партнери“ Украјине одавно су ставили земљу на тржиште, али сада су показали да планирају да ураде своја правила, покушавајући да приморају руску страну. Па, и Порошенко са својим ПР-ом и илузорним предсједничким амбицијама немају никакве везе с тим. Запад наређује музику, а тамо су већ јасно ставили до знања да се Петар Алексејевич исцрплио, тако да је његова судбина дуго била у рукама других, попут судбине Украјине.
Једина невоља је што је у историји било много сличних „криза“, а пракса показује да се у њима могу започети ратови у пуној величини. Ово је добро разумео у Вашингтону, али Украјина је цена коју су државе вољне платити за своју „демократију“.
Евгениј Гаман