Украјина све мање личи на суверену државу а све више на шаховску таблу где два играча размештају фигуре ради добијања партије.
У целој овој ситуацији са керчанском провокацијом и оним што се после дешавало улога Петра Порошенка и његове свите је пуко одржавање, имајући на уму да „гарант“ покушава да спасе сопствену кожу пре избора пошто његове прекоокеанске газде не планирају да их одлажу. До тада он мора да ради у име „демократије“.
Неколико дана након ове провокације појавили су се детаљи који нам омогућавају да ситуацију посматрамо јасније. На пример увођења ратног стања.Који је логични основ за Украјину да уведе ратно стање? Нико не планира напад на њу. Вероватно су кијевске власти и њихови западни „партнери“ очекивали да ће се недељна провокација завршити крвавије. И чему таква насилна милитаризација ако ће се ратно стање завршити до марта? Нешто се овде не уклапа. Али на то ћемо одговорити касније.
На крају појавила се веома занимљива информација да САД планирају да на територији „незалежне“ оснују своју војну базу. Наводно их за то Кијев моли, истина за сад по кулоарима. Наравно, важно је напоменути да се овде не ради о молби. Кијев ова питања одавно доводи до свршеног чина. И цурење оваквих информација у медије дозволило је припрему терена. Наравно поставља се питање оправданости америчког војног присуства.
А одговор лежи у ратном стању. Јер „преговори“ за месец дана тешко да могу бити одржани. Али ко спречава продужење за два, три месеца или пола године? У том случају Порошенко има све ресурсе. И уколико жели да врши притисак на парламент он то може учинити.
Што се тиче избора они вероватно неће бити одложени како се не би стварала још већа бука. Али и то се може променити. Међутим шта још може да се промени? Могуће је да на изборима Порошенково место не заузме ни проруски ни прозападни политичар него неко ко би био „посредник“ у трговини између Вашингтона и Москве.Због тога је Запад одлучио да започне „трговину“ мало раније.
Дакле, став Запада је јасан. Треба му војна база на територији Украјине. Ово није тешко закључити али задржимо се на томе. За Русију наравно, ова варијанта није повољна али ситуација одавно не иде напред. О мишљењу Украјине бесмислен0 је и говорити јер она одавно није субјект у међународној политици.
Гледајући све ово можемо закључити да свеопштој слици недостаје само један елемент, а то су прећутни преговори између Москве и Вашингтона. И једна и друга страна налазе се у извесном ћорсокаку.Изградити војну базу значи ризиковати одговор Москве који може довести и до оружаног сукоба. Али „шаховска табла“ је и даље полупразна. То оставља простор за преговоре и да се стране договоре око „цене“.
У пракси ситуација може бити следећа. Керчанска провокација неће бити последња. Кијевске власти ће наставити са својим бисерима посебно након увођења ратног стања. Можда ће доћи и до одлагања избора. Кремљ рачуна на Порошенковог наследника у погледу регулисања кризе у Донбасу. Дакле, тај план ће бити осујећен. Није искључена ни могућност ескалације сукоба са циљем да Русија призна републике Донбаса. Такав чин наравно Вашингтон сматра „агресијом“ и шаље војни контигент у Украјину. На тај начин добија дугоочекивану војну базу. Дакле тада ће све фигуре бити на свом месту. И тада почиње одлучујући меч.
Јевгениј Гаман специјално за Њуз Фронт