Један од најразорнијих земљотреса у историји човечанства, у којем је страдало 25.000 људи, погодио је Совјетску републику Јерменију пре 30 година. Пет дана после земљотреса, у Јерменији је страдала посада југословенског авиона која је требало да испоручи хуманитарну помоћ. Јермени и данас одржавају сећање на српске хуманитарце.
Једна од највећих катастрофа која је задесила Јерменију десила се пре 30 година. У разорном земљотресу 7. децембра 1988. године у Спитаку и Лењинакану (данашњи Гјумри), градовима на северу тадашње Совјетске Републике Јерменије, страдало је 25.000 људи, око 140.000 постали су инвалиди, а пола милиона их је остало без крова над главом.
По рачуници научника, за време земљотреса ослобођена је енергија једнака експлозији десет атомских бомби које су бачене на Хирошиму.
Почасни конзул Србије у Јерменији Бабкен Симоњан каже за Спутњик да је у то време, као књижевник и преводилац, био члан совјетске делегације која је из Москве кренула 5. децембра за Београд, а на дан земљотреса, 7. децембра, стигла је у главни град Југославије.
„Ништа нисмо знали. После су ми прилазили људи и говорили: ’Господине Симоњан, чули смо да се нешто ружно десило у Закавказју, неки земљотрес, али не зна се где се тачно то десио‘. Касније сам схватио да се земљотрес десио у Јерменији. Наравно, био сам веома узбуђен и потресен и нисам могао да учествујем на конференцији на којој требало да говорим на преводилачким сусретима и то је било померено за следећи дан“, каже почасни конзул Србије у Јерменији.
Симоњан додаје да је свакодневно у Београду пратио шта се дешава у Јерменији.
„После пет дана, 11. децембра, пратио сам како се југословенски авион, са лековима и медицинском опремом, спрема да крене за Јерменију са скопског аеродрома. Идућег дана, нажалост, авион се срушио. Кажу да је изгорео, ја то не знам, нико не зна ништа, пао је недалеко од града Октемберијан, данашњег Армавира. Нажалост, цела екипа је погинула“, каже Симоњан.
Чим су се стекли услови за транспорт хуманитарне помоћи, југословенски авион са посадом од седам чланова (сви су били Срби) узлетео је 11. децембра ка Јерменији. Приликом слетања, 12. децембра пола сата после поноћи, десио се квар, дошло је до експлозије и свих седам чланова посаде је погинуло.
У авионској несрећи страдали су пилоти, официри Југословенског ратног ваздухопловства Предраг Маринковић и Владимир Ерчић, навигатор Миленко Симић, механичари-летачи Милан Мићић, Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов.
На месту несреће Јермени су подигли споменик захвалности настрадалим Србима, а као знак нераскидиве везе са Србима из Јерменије послата су два хачкара (јерменски назив за крст у камену). Један је постављен у Земунском парку испред манастира Св. Архангела Гаврила, а други у Новом Саду на месту где је била јерменска црква.
„Тај споменик је споменик туге и несреће, симбол нашег пријатељства, тужан симбол, мада и то може бити симбол пријатељства“, каже Симоњан.
Годину дана после несреће, 1989, родбина настрадалих била је у Јерменији, а потом и 1995. и 2018. на обележавању несреће. И ове године, породице настрадалих посетиће Јерменију поводом тридесетогодишњице земљотреса. Симоњан је још прошле године са Министарством одбране Србије припремио долазак породица настрадалих.
Удовица Милисава Петровића, Мира Петровић, каже за Спутњик да породицама настрадалих веома много значи пажња Јермена и уверена је да ниједна земља на свету не би придала толики значај људима који су страдали у намери да им помогну.
Она ће четврти пут отпутовати у Јерменију, а каже да су претходна три пута породице настрадалих дочекане на највишем, државном нивоу. Први пут, домаћин им је био Савез жена СССР-а и провели су готово две недеље у Јерменији.
„Тада су ишли најближи — жене, деца, родитељи. За седмогодишњицу несреће, један тамошњи приватник је направио велелепни споменик и ми смо ишли на отварање. Био је присутан и један наш пуковник који је сад у пензији. Ишла су и рођена браћа наших мужева, а ја сам имала срећу да ми је два пута био и девер, а и мужева мајка је ишла на седму годишњицу“, прича нам Мира Петровић.
Током боравак у Јерменији, чланови породице настрадалих посетили су све значајније институције у тој земљи. Такође, породице настрадалих већ деценијама и у Србији редовно примају госте из Јерменије који долазе да одају пошту људима који су погинули покушавајући да им помогну после катастрофе.
„Ту трагедију нам је ублажила њихова пажња“, истиче Мира Петровић.
У центру Новог Сада постављен је споменик који су израдила тројица или четворица архитеката. Споменик је стигао преко „Енергопројекта“ који је много радио у Јерменији, а стигао је преко Бугарске.
„Постоји још један диван споменик који симболише њихове и наше мајке у Земунском парку и тамо полаже цвеће њихова дијаспора сваког 12. децембра“, каже наша саговорница.
Прве године после несреће, преко совјетске амбасаде позвана су деца настрадалих да иду на Крим на месец дана, да представљају ондашњу Југославију.
„На седмогодишњицу несреће кад је постављен споменик ишла је и моја свекрва која је тада имала 77 или 78 година. Били смо примљени у Академији наука и уметности, а њу су академици љубили у руку“, присећа се Мира Петровић.
Те 1988. године два југословенска авиона полетела су за Јерменију да испоруче хуманитарну помоћ. Први авион је полетео из Београда а други из Скопља и у њему је била посада која је настрадала. И један совјетски хуманитарни авион се срушио, готово истовремено са југословенским, и тада је страдало више од 20 војника СССР-а.
Делегација породица настрадалих која ће 5. децембра кренути у Јерменију броји 11 чланова. Породице настрадалих ће 7. децембра обићи градове Спитак и Гјумри које је разорио земљотрес, а током боравка ће посетити и Ечмијадзин, центар јерменског хришћанства.
Спутњик