Усред рата стопроцентним таксама, отварања границе са Албанијом и најаве формирања војске Косова, потегнуто је и тешко оружје – гусле. За ону једну струну ухватила се сада Албанија, негодујући што је Унеско регистровао певање уз гусле као део нематеријалне баштине Србије.
Нешто раније, Албанија је, заједно са Приштином, покушала да гусле региструје као сопствено наслеђе, али пријава није прошла јер Косово није члан ове организације.
Приштински медији сада констатују да их је „Србија претекла“, а Албанија је поднела захтев да се утврди да ли су гусле део византијског или арапског наслеђа.
На страну што неки извори указују да су гусле баш Словени донели са собом на Балкан, као и то што, наравно, постоје слични инструменти и у бројним другим културама, поента албанске иницијативе, чини се, није у заштити традиције, већ у традиционалном доказивању – ко је старији.
Слично настојањима да читаву српску традицију на Косову, укључујући манастире, „преведе“ у „косовску“, за Приштину би оспоравање „српства“ гуслама могло да буде један од доказа аутохтоности албанског народа на том простору, па би се српска култура могла представити као освајачка и асимилаторска.
Наравно, и да су гусле арапског или било каквог другог порекла, то са суштином нема везе. Унеско је регистровао сам чин певања епских песама уз гусле, укључујићи начин на који их гуслар изводи и ритуале који то прате.
Оспоравати то пореклом инструмента, било би слично као када би се, рецимо, Тринидад и Тобаго побунили што је реге музика регистрована као наслеђе Јамајке, јер реге музичари користе елементе калипсо музике.
Вук Мијатовић
http://www.novosti.rs