Имала је шесторо деце, срећан живот, завршен факултет, титулу мис Србије… А онда је 1999. обукла војничку униформу и добровољно отишла на Косово и Метохију да се бори за своју земљу.
„Бранићу Србију и кад будем мртва“, наслов је последње песме коју је написала пре него што је убијена у заседи албанских терориста. Имала је тада 42 године и више него довојно заслуга да њено име остане заувек уписано у аналима историје као српска хероина – Љиљана Жикић Карађорђевић.
Био је 1. април кад је храбра Љиљана изгубила живот код села Љубенић крај Пећи. У ратном дневнику 125. моторизоване бригаде остало је записано да је група војника ноћу упала у албанску терористичку заседу и да су, поред Љиљане, погинула још два припадника српске војске.
„Бранићу Србију и кад будем мртва“ наслов је њене последње песме, написане неколико дана пре смрти
ПОНОС И УЗОР
Пре него што је отишла у рат као добровољац Љиљана је најбољој пријатељици поверила сву уштеђевину и замолила да брине о њеној деци ако се не врати. Међутим, чим је стигла вест о Љиљиној херојској погибији, њена „пријатељица“ је децу оставила у Центру за социјални рад и са украденим новцем заувек нестала. Дина и Алберто, Љиљина најмлађа деца, имали су среће јер је у то време једна дивна жена која се такође зове Љиљана планирала да усвоји двоје малишана. Дина, која је тада имала само седам година, није схватила шта се дешава све док је ујак није довео на мајчин гроб и док није видела њену слику.
– И дан-данас ми много недостаје. Кад год сам у неким проблемима, ја одем на њен гроб, тако седнем и имам осећај као да седим мами у крилу. Она ће увек бити мој понос и узор. Мало је људи који би у данашње време исто поступили. Они који је осуђују што је оставила децу за мене су кукавице и то су само њихови изговори јер никада не би могли да буду храбри као моја мама – каже за Српски телеграф Дина Галорини, која је данас слика и прилика мајке.
ДЕЦА ЖИВЕ У СЛОЗИ
Посебно је срећна што је, каже, испуњен један од највећих Љиљиних снова – да јој деца живе у слози. У првом браку родила је Дени и Марка, а у другом Дина, Маура, Алберта и Дину. Једино је Дина остала у Србији, али су сви јако повезани.
– Не желим да живим у некој другој земљи. Србија је мој једини дом – поручује Дина, која, осим по изгледу, на мајку-хероину личи и по свему другом.
Борци са Кошара о Љиљани
Љубинко Ђурковић, пуковник
Дошла је као добровољац да се бори за отаџбину. Велика жена! Погинула је у окршају с терористичком групом ОВК. Оставила је шесторо деце за собом и не сме бити заборављена никада
Дарко Анђелковић, борац
Заслужује највећа признања. Сваки град би требало да има улицу Љиљане Жикић Карађорђевић. Она је Милунка Савић овог времена
Текст
Бранићу Србију и кад будем мртва
И кад умрем, ја ћу ногом опет стати
да стојим ко храбра и висока стена.
Поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Изникнућу свуда где се миче цвеће,
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно колико можемо да знамо.
Стражар ћу бити сурови и страшни,
туђин и лопов да стално се плаши
јер Србин не може да се зове робом,
Србија ту су сви векови наши.
Чуваћу границу српске земље моје,
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал’ Србију никад, то је све што имам!
Инжењер, уметница, донатор….
Љиљана Жикић Карађорђевић је рођена у Крагујевцу 9. марта 1957. године. Као дете је глумила у Крагујевачком позоришту „Јоаким Вујић“. Похађала је музичку и балетску школу. Дипломирала је на београдском ФОН, а 1978. године је победила на избору за мис Србије. Њено лице красило је бројне насловне стране у бившој Југославији, а глумила је и у филмовима – „Тигар“, „Балкан експрес“, „Грлом у јагоде“… Волела је да пише родољубиву поезију. Делила је донације и помагала онима којима је то било потребно. Била је велики пријатељ принца Томислава Карађорђевића. У Војном музеју у Нишу чува се њена фотографија и последња песма.