Те 1945, када сам имала само шест година, рат нам је већ увелико донео глад. Отац је био војник, а сестра и ја смо живеле с мајком у Јагенбори, централном делу града. Сирене за ваздушну опасност биле су готово свакодневне и са њима смо живели. Међутим, због све чешће ваздушне опасности, сестру су одвели код наше рођаке у предграђе Хирошиме, а касније, због глади, и мене.
Тог кобног јутра ништа није могло да наслути на зло. Из неког разлога, ни сирене за ваздушну опасност се нису огласиле. Био је понедељак. Када је пала атомска бомба на Хирошиму, ја сам била у школској учионици, свега три и по километра удаљеној од епицентра удара. Од тог тренутка ја живим у кошмару.
Тихим и мирним гласом, о ужасима после атомске катастрофе у Хирошими, ексклузивно за „Новости“, прича Кацуко Кувамото. Ова хибакуша, како у Земљи изалазећег сунца називају особе које су преживеле атомску бомбу, каже да је њена мисија, данас, после 73 године, да упозори свет на једну од највећих страхота 20. века, коју је починила Америка.
Чули смо застрашујућ удар, и одједном су сва стакла на учионици попуцала – сећа се Кувамото. – Девојчици која је стајала поред прозора ситна стакла су се забила у тело и лице. Сећам се да смо истрчали у школско двориште, а наш учитељ је држао повређену ученицу и само је јурио укруг. Преплашени и уплакани, гледали смо шта ради. Трчали смо и ми укруг за њим. Онда су наишле моја сестра и тетка. Нисмо знале шта се догодило.
Како нам прича Кувамото, мајка јој је у то време била у породичној кући у центру Хирошиме. Покушавали су током два дана да ступе у контакт са њом, али безуспешно. Онда је, баш као и многи други, са сестром и тетком кренула у потрагу.
Обале река биле су пуне мртвих људи. То су слике ужаса које остају за цео живот. Раскомадана тела, кожа која буквално отпада са руку и ногу… Нисмо могли никог да препознамо – говори Кувамото.
Њена мајка појавила се четири дана пошто је бачена атомска бомба, модрог лица. Била је заробљена испод делова куће. Извукле су је комшије.
Сви који су били напољу у тренутку експлозије били су изложени високој температури и радијацији – објашњава Кувамото. – Изгледали су као жива страшила. Били су жедни, па су сви ишли ка некој од обала, да пију воду, јер кроз Хирошиму протиче доста река. Нажалост, ко год је узео макар и гутљај, умирао би у најгорим мукама од унутраших опекотина.
Разрушена болница у Хирошими била је премала да прими убогаљене несрећнике. Већина лекара и медицинског особља била је на истим мукама. И њима је била потребна помоћ.
Убрзо после сусрета са мајком, сестра и ја смо се преселиле код баке и деке у кућу – наставља своју причу Кувамото.
Једног дана, чекајући у реду за оброк, мајка је пала. Довели су је убрзо кући. Била је у тешком стању, и нико у то време није знао да је то због радијације. Веровали су да има туберколозу. Захваљујући оцу, који јој је дао крв, опоравила се. Међутим, после неколико година њене муке су настављене. Почела је да оболева од рака, прво од карцинома дојке, потом плућа и, на крају, мозга. Све један за другим. Тачно 15 година од атомске бомбе, она је преминула.
Тежак живот оних који су преживели атомску бомбу није се завршио тог 6. августа 1945. године. Пакао кроз који су годинама пролазили натерао их је да се повуку из јавног живота. Одбацили су их и Јапанци који су били из других градова. За њих су они били „инфицирани“. Прошле су деценије док неки нису смогли снаге да проговоре о апокалипси коју су преживели.
ЛИЦЕМЕРЈЕ
Једини амерички председник који је посетио Хриошиму, када је била годишњица, јесте Барак Обама – говори Кувамото.
Али то је било лицемерно. Док је једном руком писао поруку, у другој је држао актен-ташну, са свим оним што је потребно да опет активира нуклеарно наоружање.
НИСУ ЗНАЛИ ЗА РАДИЈАЦИЈУ
У Јапану, дуго после бацања атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, није се знало за радијацију као последицу експлозије. Многи верују да ова два града никада не би била обновљена да се за то знало.
Веровало се да људи умиру од неких других, заразних болести, које немају везе с радијацијом. Тек после скоро 15 година од атомске бомбе, умирање и честа оболевања су почела да се повезују са бомбардовањем.
Аутор: Јелена Субин
http://www.novosti.rs/