Док су се тамни облаци рата надвијали над Кримом и Црним морем, група иностраних новинара је обилазила знаменитости и градиће овог, одскора поново руског полуострва. До нас нису допирали ратни бубњеви и размештање оружја, претње, објаве рата и провокације. Само су чинили фон који је био присутан и који је чак увеличавао напор наших домаћина у жељи да нам покажу да све ипак нормално тече и да Русија зна и има снаге да удахне нови живот у ово запуштено и величанствено полуострво.
Са нама у групи је и Димитрије Корнилов, потомак у шестом колену чувеног адмирала Владимира А. Корнилова, хероја одбране Севастопоља у поморским биткама за време Кримског рата 1854. године. Ту је и погинуо.
Крим је велико руско гробље – каже он са дозом сете, гледајући у даљину.Али и они су сада ту, са нама, враћени коме припадају – кажем и наздрављам.
Наздрављамо руском Криму, адмиралу Нахимову, и белима, и Колчаку и Врангелу, свако је додавао понеко име. Заустависмо се у набрајању, јер би нам било потребно више, много више пића, а то нисмо желели. Били смо већ занесени лепотом Тауриде, како се полуострво некада звало, све до Револуције.
Као гости Владе Републике Крим, са нама су још били новинари из Француске, Грчке, Јерменије, Шведске и Еквадора. Показан нам је најзначајнији део културно-историјског наслеђа и упознати смо са плановима и новом политиком Руске Федерације на овом делу њене територије.
Крим је одувек био поприште на којем се огледала и кушала снага руске државе. Велике историјске битке за ову територију одлучивале су о будућности Русије.
Не заборавимо да је овде, у Херсону на Криму, Свети кнез Владимир у X веку примио хришћанство, да су, после руско-турског рата, царске руске трупе ушле на Крим, да су овде Руси крварили у Кримском рату 1855. године, да су се овде водиле последње борбе грађанског рата пред егзодус беле армије генерала Врангела.
Овде је маршал Толбухин поразио Немце и Румуне у Другом светском рату. Крим је натопљен руском крвљу.
Скупо плативши заблуде 20. века, Русија поново стаје на стазе своје вишевековне традиције. Референдум из марта 2014. године вратио је Крим у оквире Русије, где је било још од царице Катарине Велике. Њен је споменик поново постављен пре годину и по дана у главном граду Крима, Симферопољу.
Оно што даје посебан печат Криму су царски летњиковци и виле руске аристократије и великих уметника. Крим је место високе културе и захтева урбанисте и архитекте ранга једног Николаја Краснова, чију Ливадију, летњиковац Романових, разгледамо са дивљењем. У приземљу је одржана мировна конференција, у фебруару 1945. године.
Размишњам о иронији судбине и ритуалној симболици места окупљања све три силе које су уништиле царство и препустиле царску породицу бруталном погубљењу. Цинични осмеси су на лицима седећих воштаних фигура Стаљина, Черчила и Рузвелта, сложних да униште у миру оно што је преостало од Европе. Хладни рат се већ могао читати на њиховим лицима.
Док на филму гледамо документарни материјал са скупа, кустоскиња нам даје обавештења о месту где је Черчил спавао, како их је Стаљин надмудрио и последњи ставио свој потпис, колико је кримске грапе попио Черчил и колико је томпуса попушио. Каже – 32.
Горњи спрат одише сасвим другом атмосфером. Живот царске породице, отмен али са људском мером. Нема сувишних ствари и луксуза. Дух православља и дубоке посвећености одише на сваком кораку.
Нема бесмислености и прохтева. Уз двор је и Црква Узношења крста Господњег, пуна драгоцених икона, где је царица примила православље.
После двора Воронцових, са прелепо осмишљеним парковским простором пуним платана и хималајског кедра, водопада и језера, одлазимо у Чеховљев дом. Спратна кућа са вртом који је он неговао и попуњавао биљкама и стаблима са својих многих путовања, пружала је топлину и мир писцу који није дуго поживео.
Кустоскиња, са посвећеношћу и љубављу прича о Чехову, његовим навикама, гостима, односу према мајци и сестри, према жени и слави коју је за живота стекао, о пријатељству са Буњином, о Станиславском. Тихи дом меланхолије и трагичности, пун личних ствари које као да говоре да им је власник ту негде присутан, као што јесте.
Помишљам како је Антон Павлович читан и тумачен само у том меланхолично-носталгичном кључу, а мање се истиче његова упозоравајућа проза која као бубњеви из даљине најављује нехумани долазак новог доба прагматизма и суровог капитализма, који је разорио царство.
Кажу да је сестра Чехова једва сачувала њихову кућу у првом налету Револуције. Директор Чеховљевог музеја каже нам да је Путин, када је посетио Крим, прво дошао овде у Чеховљев дом. То је, чини ми се, од велике симболичке важности.
У Симферопољу, у седишту Владе Крима, примају нас министри и депутати неколико ресора: инфраструктуре и саобраћаја, заштите културних добара, туризма и финансија. Питамо их о свему што нас интересује. О инвестиционим плановима, о структури улагања, о односу државног и приватног сектора, о подизању туризма, о идентитету грађана Крима.
Сви параметри развоја говоре о великом расту за последње три године замашних улагања. Најважнија инвестиција тренутно је траса федералне магистрале која спаја континентални део Русије са Керчом, Симферопољем и даље са обалом Крима.
Одлазимо са новог аеродрома из Симферопоља са надом да ће издана, запоседнута и усамљена Украјина наћи свој аутентични словенски свет и престати да буде жртва илузија и плен и оружје у рукама непријатеља Русије и Европе.
КАО ДВА МОНАКА
Улагања Руске Федерације у Крим су огромна и мере се билионима рубаља. Кажу, поређења ради, да би се за ту своту могла купити два Монака.
Драган М. Ћирјанић
http://www.novosti.rs