Могу ли у Русији да славе без вотке и кавијара? Често то питање постављају странци, јер је захваљујући старим филмовима, а делимично и литератури, створена одређена слика: кад напада снег до колена у највећој словенској земљи, народ се весели и разгали душу пијући вотку и једући великим кашикама кавијар.
Вотка се заиста пије, али све мање, а црни кавијар је прескуп и ретко се једе. Ове године ће на столовима за време зимских празника, од Нове године и Божића па до Поклада, црвеног кавијара на трпезама бити више, јер је ове јесени била рекордна производња, удвостручене су залихе, па су произвођачи били присиљени да му преполове цену.
О вотки постоји много митова, а један од њих је да ју је открио чувени хемичар Дмитриј Иванович Мендељејев, што наравно није тачно, јер се она пила и пре њега.
По казивању историчара, вотка је први пут довезена у Русију 1429. из Ђенове, али су је власти убрзо забраниле видевиши њене последице. Пуних сто година се она у Русији користила само као лек.
Летописци тврде да су лекари пацијентима давали максимално по половину кашике, и то онима који имају грчеве у стомаку или главобољу.
Реч „вотка“ Руси су узели од суседа Пољака, који су је звали „вудка“. Руски хемичар Павел Прибитков каже да је легенда како је вотка „најслађа“ у пропорцији 60 одсто воде и 40 осто алкохола измишљотина, јер и друга квалитетна пића, попут вискија, коњака и текиле, имају јачину у распону од 40 до 45 степени.
Иако Мендељејев није експериментисао са „водочком“, у народу се одомаћило уверење да је он научно доказао да је најбоља пропорција алкохола и воде она при којој се добија јачина пића од 40 степени.
Дан одбране дисертације „О мешању воде и алкохола“, 31. јануара 1865, у Русији неки славе као дан када је вотка добила своју најбољу формулу. Није мали број оних који тај датум сматрају даном „класичне руске вотке“.
Царица Катерина је 1765. године посебним указом дала право да вотку праве само особе које су имале дворјанско порекло. Сељаци су могли да праве „самогон“ само пред празнике: Ускрс, Божић и Покладе, и то у мањим количинама, за своје потребе, никако за продају.
Већина Московљана је и тада, као и сада, углавном куповала јефтинију вотку. Пре неколико година, кад је писац ових редова био у фабрици вотке „Кристал“ у Москви, питао је тамошње руководиоце у чему је разлика између најскупљих вотки и оних класичних, добро познатих, још из совјетских времена. Речено нам је да је битна разлика у цени, због скупље амбалаже и рекламе.
Јасно је да квалитет вотке зависи пре свега од чистоће и квалитета алкохола. На цени су вотке направљене од жита, као што је случај и са вискијем.
У бољим продавницама у Москви може се видети да су неке вотке скупље од вискија. Њих купују „парајлије“, док средњи сталеж и сиромашнији пију оне старе, „класичне“ вотке.
Интересантно је да најновија истраживања показују да се на северу Русије у хладним крајевима знатно више пије вотка него у средњем појасу земље. Који су разлози? На северу више пију вотку, а на југу вина. Додуше, није мало оних који тврде да на југу више праве вотку у „кућним условима“. На северу немају традицију прављења вотке. Осим тога, на северу је нижи стандард, па и куповна моћ одређује која ће се флаша купити.
Охрабрујући је податак да се у Русији у просеку мање пије. Не тако давно, по глави становника у Русији се пило годишње 18 литара алкохола, а сада 13 литара. Али то је просек, а у ствари се на северу знатно више пије него на југу – објашњава доктор економских наука Федот Томусов из Комитета за заштиту здравља руске Думе.
У време владавине Бориса Јељцина телевизијски канали су били препуни реклама за алкохолна пића. Много пијаних се могло видети деведесетих година прошлог века. Алкохол је био погубан, поготово на селу. Људи су остали без правог посла, јер су многи колхози били разорени, и једина занимација је била испијање вотке. Велики број људи је умро због претераног конзумирања пића, па се појавио термин „алкогеноцид“.
Посебно много се пије у Карелији (области која се граничи са Финском), као и суседним крајевима. На селу су остали старији, а млади људи су побегли у Санкт Петербург и друге руске градове где има више посла.
Познато је још из совјетског времена да неки од северних народа, поготово у Сибиру и на Далеком истоку, имају недостатак фермента који разграђује алкохол. Они се брже опијају, и ако не престану да пију, униште здравље. И у Бурјатији (република на Бајкалском језеру) се жале да алкохолизам узима данак на селу. Главни проблем је што на селу нема посла. Ко може, одлази да тражи посао, а они који остану, утеху траже у алкохолу.
Доцент Факултета психологије у Казању Рамил Гарифулин истиче да људи слабе воље лако постају алкохоличари. Народ се навикао и да слави и да тугује уз вотку. Не постоји развијена култура одмора а да се добро не потегне „водочка“. Нажалост, често своје проблеме решавају тако што попију чашицу пића. Према његовом мишљењу, у 90 одсто случајева смрти код мушкараца основни разлог је неумерена употреба алкохола, а то се одражава на срце, јетру или неки други орган.
Руски лекари кажу да произвођачи алкохолних пића праве притисак на државу да би увећали профит, а власти забораве на превентиву и борбу против алкохолизма кад им затреба да попуне буџет.
За разлику од Јељцина, његови наследници Владимир Путин и Дмитриј Медведев врло ретко пију вотку. Више воле да попију криглу пива или сувог вина. Кад протокол налаже, на некој свечаности попију гутљај вотке или шампањца.
Млађе генерације Руса све више пију пиво, али је и даље велики број оних који кажу: „Пиво без вотке су бачене паре низ ветар“. n
ТЕХНИКА ИСПИЈАЊА
За разлику од ракија и коњака који имају арому, па се пију гутљај по гутљај, вотку Руси пију наискап. Али тако пију и северни народи, јер вотка заиста нема пријатан мирис, па ни укус. Лети сладокусци пију вотку из замрзивача, кад она постане густа као уље.
Као што добру ракију код нас није могао да истисне никакав виски, тако ће и вотка сигурно остати у руској традицији, поготово на слављима, где се на столу сервирају лосос и кавијар.
ПОЛЕМИКА ЦАРА И ЛЕЊИНА
У време СССР-а, средином двадесетих, масовно је почела продаја вотке коју је народ назвао „риковка“, по тадашњем председнику владе А. Рикову. Интересантно је да је та вотка била јачине 38 степени, а не како је Менедељејев препоручивао 40 степени.
Духовити Руси одмах су почели да причају анегдоту.
На оном свету се срели Николај Други и Лењин. Цар је питао Лењина: „Чуо сам да сте опет пустили у слободну продају вотку, колико је јака? Лењин је одговорио: “ Тридесет осам степени“, на што је цар прокоментарисао: „Зар сте због два степена дизали револуцију?“
ЦАРСКИ КОМИТЕТ
Далеке 1884. био је формиран посебан Технички комитет који је имао задатак да прати и контролише квалитет вотке. Члан Комитета је био и Дмитриј Мендељејев заједно са тадашњим познатим руским научницима. Управо он је предложио да се „алкохол од жита“ службено назове вотка.
До тада се такав алкохол ређе звао вотком, а чешће горилком или пеником, као и винским хлебом. Само оно пиће које је било одлично прочишћено и произведено баш у Русији звали су вотка.
Бранко Влаховић
http://www.novosti.rs/