Неколико седмица разговарало је о сензационалној најави америчког председника Трампа о предстојећем повлачењу трупа из Сирије. Рецимо, победа над ИСИС-ом је био једини разлог зашто је Америка задржала своје војнике у Сирији, „и сада је то постигнуто“. 24. децембар, Трамп је потписао декрет о повлачењеу војске.
Ауторитативне публикације, као што су Wall Street Journal, Reuters и Bloomberg, које су објавиле Трумпову изјаву, додале су да ће повлачење америчке војске из Сирије бити „комплетно и брзо“.
Међутим, последњег дана 2018. године, Трумп је објавио контрадикторну изјаву у Твиитеру, рекавши да ће одлазак Американаца трајати 4 месеца.
Ова одлука је објашњена Трампу жељом да се коначно згази Игиловски гмизавац, истовремено осигуравајући сигурност Курда.
Као да би потврдила речи шефа, председница Стејт департмента Сара Сандерс известила је да је америчка војска почела да напушта Сирију пре почетка 2019. године, а представници Стејт департмента су евакуисани из земље у року од 24 сата.
Ројтерс, позивајући се на сопствене изворе, обавештава да Американци намеравају да лепо оду, последња тачка је војна операција чишћења гнезда ИСИЛ милитаната на подручју насеља Кхадшин, који се налази на источној обали Еуфрата Деир ел-Зора. Такође се наводи да је потребно 60-100 дана за потпуно повлачење америчких трупа.
Према подацима из разних извора, сиријска група Американаца има око 2.000 војника и састоји се углавном од јединица специјалних операција и особља РУМО, појачано ударним оружјем из ваздушних снага. Морамо претпоставити да ће стварни трансфер трупа из Сирије трајати мање од наведених 4 месеца.
Након што је Трумп ставио све тачке на “и”, почеле су да се појављују верзије – зашто су Американци заиста морали да напусте Сирију.
Судећи по чињеници да су се руски и турски министри спољних послова договорили о координацији између војних представника након повлачења америчке војске из Сирије, Американци се јако надају погоршању и подели унутар коалиције Русија-Сирија-Иран-Турска након што се промени однос снага у зони сукоба.
Конкретније, повлачење Турске из коалиције и директни сукоб њеног окупационог контингента са руском војском.
То је због чињенице да, док су руски ВКС и специјалне снаге рашчишћавали сиријска насеља , преговарали о прекиду ватре и примирју са мање или више здравом „опозицијом“, Турци су полако преузели север, а затим северозападни део покрајине Алепо. А сада, уместо игиловских милитаната, у овом делу Сирије, главни су људи Ердогана.
Дамаск је са своје стране планирао војну операцију како би повратио контролу над територијом коју су заузели Турци, али је руска страна, с правом не желећи да буде увучена у војни сукоб с Турском, кренула путем преговора.
Турска страна се такође није журила да у исто време присили војни сукоб са Сиријом и Русијом, обавезала се да ће успоставити ред у Идлибу, где су се недавно окупили остаци терориста. Ове групице су остале и почеле да прете директно из Идлиба Русији и Сирији ратом, и чак су обећале да ће извршити напад на Дамаск.
Генерално, све је ишло на чињеницу да ће ускоро руска ВКС ће уз подршку сиријских ваздухопловних снага почети елиминацију тих преосталих терориста.
Турска се изненада уплашила па се обавезала се ће успостави ред у Идлибу и његовој околини, тражећи од коалиционих партнера да не воде војну операцију.
Проблем је у томе да је Идлиб, пуњен попут харинге у бурету, био покривен крвљу и да се неће сложити. Преостали терористи су покренули рат против свих у покрајини, док су остали размишљали.
Међутим, како је време пролазило, протурски милитанти наставили су да спекулишу, а у Дамаску су све више губили стрпљење, припремајући се за војну интервенцију и обнову владине контроле над свиме Идлибом.
Након што није успио да доведе покрајину под контролу проутурских милитаната, Ердоган није имао другог избора него да подржи пријатељски „Национални ослободилачки фронт“ у борби против сиријске Ал Каиде.
Најнасилнији сукоби одвијају се на северу и југу Идлиба, али рат на овај или онај начин покрива читав периметар демилитаризоване зоне у покрајини. Опасност је да се сукоб приближава територији под контролом Дамаска.
Морамо мислити да је управо могућа ескалација ратног пуномоћја, Лавров и Чавушоглу су се сложили око координације између војске. У сваком случају, Русија и Турска дали су јасан сигнал да заједно гурају главе, да не намеравају да наставе са Трамповим лукавим плановима и, штавише, да се повуку у оружани сукоб због америчких геополитичких интереса.
Осим тога, како је истакао Василиј Небензја, руски стални представник у УН-у, повлачење Американаца из Сирије одмах ће ријешити низ хуманитарних питања. На пример, ублажите критичну ситуацију око избегличког кампа у Рукбану, који су створили амерички интервенционисти, што спречава испоруку хуманитарне помоћи и медицинске помоћи од легитимне владе Сирије. Да не спомињемо обнову међународног правног легитимитета и суверенитета Сиријске Арапске Републике која је била опустошена дугим ратом.
https://www.politnavigator.net