Многи су били изненађени када је председник САД Доналд Трамп 19. децембра објавио да ће повући америчке војнике из Сирије, јер је Исламска држава „поражена“. Овај Трампов потез, међутим, никако и никоме не би требало да буде изненађење.
Истина је да се Трамп за то залаже већ годинама и да је повлачење најавио још пре шест месеци. Истина је, такође, да су амерички војници на територији Сирије били без икакве правне основе, без икаквог међународног мандата или дозволе легалне и легитимне сиријске власти. Због тога су америчке снаге у овој земљи формално-правно биле нелегална окупациона сила која је кршила суверенитет Сирије и међународно право.
Истина је и, како је то Трамп рекао, да је Исламска држава доживела „историјски пораз“, али јој га нису нанеле америчке снаге, него у првом реду сиријска армија, Русија, Иран и Хезболах.
Трампово самохвалисање делује гротескно, посебно ако се узме у обзир да су терористичке и исламистичке групе које су у последњих осам година харале Сиријом добијале помоћ и подршку управо од САД, НАТО-а и других регионалних америчких савезника.
Трампова прича о „победи“ је, када се загледа мало дубље, само покриће за одлуку мотивисану сасвим другим разлозима и она заиста јесте победа, али не над Исламском државом него над њеним створитељима – америчком дубоком државом и ратним јастребовима.
СТРАТЕШКО ОПРАВДАЊЕ
Једна од најблиставијих звезда америчког империјализма и интервенционизма, генијални војни стратег Весли Кларк, чију смо вештину ратовања добро упознали пошто је био врховни командант НАТО снага у време агресије на СР Југославију 1999. године, рекао је поводом Трампове одлуке о повлачењу из Сирије да она „нема никаквог стратешког оправдања“.
„Изгледа као да нема било каквог стратешког оправдања. А ако нема стратешког оправдања за одлуку, онда се морате запитати зашто је она донета“, рекао је он за Си-Ен-Ен.
Чињеница да ово изговара тадашњи вођа армаде која је за 78 дана интензивног бомбардовања уништила само 13 српских тенкова, наводи на помисао да се ради о глупости. Ипак, вероватније је реч о малициозности, јер дубока држава и њено водеће гласило морају да знају шта се крије иза Трампове одлуке, те да је обесмисле пошто је она супротна њиховим уским и себичним интересима.
Трампова одлука у највећој мери нема никакве везе нити са поразом Исламске државе, нити са неспорним успесима које су на терену оствариле удружене сиријска војска, Русија, Иран и Хезболах.
Да се не заваравамо, нема везе ни са легалним статусом америчког војног присуства у једној сувереној држави. Ради се о чињеници да је највише америчких војника било распоређено на североистоку ове земље и подржавало курдске борце у стварању независне државе, што је Турској и председнику Реџепу Тајипу Ердогану недопустиво и много проблематичније него Сирији, која би у том случају изгубила део своје територије.
Турска је још почетком године отворено и јасно позивала Вашингтон да престане да подржава Курде или ће се, у противном, довести „у опасност сукоба са турским снагама у Сирији“, како је тада рекао портпарол турске владе Бекир Боздаг, упозоравајући САД да не могу „имати и јаре, и паре“, и Турску као савезника и курдску државицу, те да морају да се одлуче.
Трамп никада није ни био заинтересован за пројекат курдске државе, посебно имајући у виду ширу слику и релативно мали значај сиријског североистока у великој геополитичкој игри. Турска, НАТО савезник у последњих 70 година која располаже другом по снази армијом у Алијанси, неупоредиво је значајнија и изгубити је због оваквог пројекта било би равно лудилу. Из Ердогановог угла, без промене америчке политике у региону, једино решење било би напуштање НАТО-а и наставак приближавања Русији, Кини и Ирану.
Трамп је очигледно одлучио да је отопљавање односа с Турском, спречавање ове земље да напусти НАТО и још дубље се политички и војно интегрише с Русијом, Кином и Ираном, важније од блискоисточних игрица које жели да води дубока држава.
Важно је напоменути да сукоб око Турске и америчке политике на Блиском истоку није био само на релацији Трамп – дубока држава него и унутар америчке војске где се америчка Европска команда (ЕУЦОМ) у својим плановима сукобљавала са америчком Централном командом (ЦентЦом) на чијем је челу од 2010. до 2013. био управо Џејмс Матис, који је због Трампове одлуке поднео оставку.
С друге стране, важно је имати на уму да овај потез, па чак и ако буде праћен најављеном продајом противваздушног система „патриот“ и изручењем Ердогановог архинепријатеља Фетулаха Гулена, никако не може довести до прекида односа Анкаре с Москвом и Техераном. Томе се нико и не нада. Довољно је да Турска не прекине контакте с Вашингтоном и Бриселом.
ПОРАЗ МОЧВАРЕ
Ван ширег геополитичког контекста и значаја који за САД има очување савезништва са Турском и чланства ове земље у НАТО-у, одлука о повлачењу америчких снага из Сирије представља значајну Трампову победу на унутрашњем плану, јер је знак да је успео да се ослободи диктата дубоке државе, односно заједничког злочиначког подухвата неолиберала, неоконзервативаца, војноиндустријског комплекса и ционистичких лобиста и испуни једно од значајнијих својих предизборних обећања.
Народ који је гласао за Трампа овај потез ће здушно поздравити, баш као што ће га естаблишмент, а то управо видимо, оштро критиковати.
Дугорочно гледано, ово је можда тек први корак у испуњавању једног другог Трамповог предизборног обећања – успостављања бољих односа с Русијом.
Досад није био у могућности да у том домену уради много, јер га је дубока држава спречавала и усмеравала његову политику у супротном смеру. Уклањање америчких снага из Сирије представља не само једно отворено питање мање у односима с Турском него и с Русијом.
(Печат/Филип Родић)
http://www.novosti.rs/