Хрватско-украјинска фашистичка политичка пракса: „Ко тебе хлебом, ти њега каменом“

Како би прошли Руси из Донбаса, када би, неким случајем, Украјинци успели да примене хрватске инструкције – свима је јасно.

У децембру прошле године Загреб и Кијев прославили су 27. годишњицу плодне сарадње. Она је започета 5. децембра 1991. године, када је Хрватска, која је тада изашла из састава СФРЈ, признала независност Украјине, одбегле из СССР-а, а 11. децембра и Украјина је признала независност Хрватске.

„Путеви Украјине и Хрватске су на много начина слични – дуго времена обе државе су се бориле да одбране своју независност од империјалистичких тежњи других народа, и да потврде припадност великој европској породици народа“, пише хрватски портал народ.хр.

Хрватске и украјинске националисте уједињују и пароле које значе исто: „Србе на врбе!“ и „Москаляку на гиляку!“, усмерене против „великих империјалиста“. Међутим, занимљиво је истаћи да су својевремено Малоруси (Украјинци) и Хрвати вапили за уласком у састав Руског царства, односно Српске краљевине. На тај начин, први су хтели да се ослободе угњетавања Пољско-литванског комонвелта (тада нису знали да су Украјинци), а други су желели да се после Првог светског рата извуку испод Аустро-угарске шапе.

Међутим, све ово није мотивисало ни Украјинце ни Хрвате да, након распада совјетске и југословенске федерације, изразе минимум захвалности својим спасиоцима. То је и довело до оснивања аутономних република – Републике Српске Крајине у Хрватској, и ЛНР и ДНР у Украјини. Хрватска је свој рат против Српске Крајине добила још 1995. године, док се сукоб наставља у Донбасу. А у Загребу се свесрдно труде да своје крваво искуство подијеле са Кијевом.

1995. Хрвати су, уз подршку НАТО инструктора, током операција „Бљесак“ и „Олуја“, убили више од хиљаду Срба, а 200 до 400 хиљада људи принудили да напусте своје домове. Срби су чинили 12% становништва Хрватске, а након ових срамних акција остало је само 4%.

Ни након успостављања „мира“, током „мирне реинтеграције“, Србима није било ништа боље. Београд је под притиском Запада био принуђен да потпише многе наметнуте споразуме. Претпостављало се да ће Срби добити пропорционалну заступљеност у органима власти, да ће српски језик бити у службеној употреби, те да ће лица која нијесу осумњичена за ратне злочине бити амнестирана. Међутим, ништа од тога није се десило, а читаво руководство Српске Крајине ускоро се нашло у Хагу, на оптуженичкој клупи.

„Мирна интеграција“ је довела до тога да се број Срба у Хрватској смањује из дана у дан. У том смислу, индикативна је судбина Србина Драгана Матовића, родом из Дубровника, који је побегао у Србију, где је девет година живио као избеглица; након повратка кући није могао добити хрватско држављанство и посао наредних десет година. Након што је очајни човек започео штрајк глађу у знак протеста, затворен је у психијатријску болницу.

Ситуација на терену је ужасна: на пример, пре десетак дана, током концерта српског певача Митра Мирића у једном клубу у Бјеловару, упала је група хрватских националиста, која је локал сравнила са земљом и претукла посетиоце. Према званичној статистици, број напада на припаднике српске мањине из године у годину расте: у 2014. години било је 82 таква напада, у 2015. години – 189, у 2016. – 331, а онда су одлучили да је паметније да се такви подаци не биљеже, али о „међуетничком складу“ у Хрватској довољно говори и то да по први пут једина српска странка у земљи није ушла у локални парламент.

И тако, „политички координатор мирне реинтеграције територија“, Весна Шкаре-Ожболт, током посјете Кијеву потрудила се да богато хрватско искуство пренесе украјинским партнерима. А каква је хрватска пракса, и колико су Хрвати благородни – најбоље да упитате петорицу Срба ухапшених недавно у Вуковару.