Одлука васељенског патријарха Вартоломеја о додељивању аутокефалности Украјинској цркви у супротности је с црквеним правом, а кривицу притом сноси и Московска патријаршија, оцењује новинар Дојче велеа Миодраг Шорић који сматра да тај сукоб ипак нуди и неке шансе.
Почасни поглавар православне цркве, патријарх Вартоломеј, загарантовао је православним верницима у Украјини аутокефалност, дакле независност. Он је то урадио на своју руку и противно саветима које су му давали други епископи и на тај начин прекршио црквено право, такозване каноне.
То је, наводи се, такође у супротности са одлукама које је он сам пре неколико година донео у вези Украјине.
Реакције тешко да могу да буду горе: друге патријаршије одбијају послушност Вартоломеју, критикују га чак и чланови Синода Грчке православне цркве, а противе му се и црквени поглавари из Пољске и Чешке. Игумани и старци са Свете горе са преко 2.000 монаха врте главом.
А аплауз долази од министра спољних послова САД, некадашњег потпредседника САД Џоа Бајдена и једног од некадашњих шефова ЦИА.
Вашингтон подржава поделу цркве у источној Европи а, како се додаје, утицај Москве у Украјини требало би да ослаби, па макар он био само црквени и то је из америчког угла, легитимно.
.@SecPompeo: The January 6th announcement of autocephaly for an independent Orthodox Church of #Ukraine marks a historic achievement as Ukraine seeks to chart its own future. On this momentous occasion, U.S. reiterates its unwavering support for a sovereign, independent Ukraine. pic.twitter.com/V5QRhm2tbj
— Vedant Patel (@StateDeputySpox) January 10, 2019
Црквено-правна промишљања су многим Американцима страна. Због чега би људи данас требало да се придржавају саборских одлука из ИВ века?
Америка наиме себе види као домовину слободе, а пре свега верске слободе. Као земљу у коју су вековима бежали људи који су на другим местима били прогоњени. Али, и као земљу у којој се појављују нове верске заједнице, попут сајентолога, мормона, Јеховиних сведока, безбројних цркава које пропагирају оживљавање јеванђељског живота. А они из САД покушавају да уз помоћ огромног новца мисионаре широм света – па и у источној Европи.
Патријарх Вартоломеј могао је да себи дâ времена за своје одлуке и у ствари, то је оно што је он пре свега требало да урад, сматра аутор.
Према Канонском праву, одлуке од историјског значаја морају да се донесу консензусом. Али, патријарх у Истанбулу дозволио је да га пожурују, пре свих украјински председник Петро Порошенко који се бори се за свој реизбор крајем марта.
А, према анкетама, његова популарност прилично је срозана: због тога што привреда не стоји добро, што нема страних инвестиција, корупција бесни, а нема ни мира на истоку земље. Зато сада Порошенко очекује додатне гласове због оснивања украјинске националне цркве.
Али многи Украјинци су скептични. Највећи број верских заједница остаје уз канонски признату Московску патријаршију. Оно што уједињује цркву коју је прогласио Вартоломеј, јесте противљење Русији – али то на дуге стазе не држи воду. На крају крајева, Вартоломеј им и није дао потпуну независност – јер он сам је њихов патријарх. Друге православне цркве избегавају такву канонску конструкцију.
За то што је црквени спор могао до те мере да ескалира, кривицу сноси и Московска патријаршија, наводи аутор додајући да се патријарх Кирил превише отворено ставља на страну руског председника Владимира Путина због чега многи Украјинци сматрају да је он продужена рука Кремља.То наравно има мало везе са стварношћу, али перцепција јесте таква.
Московска патријаршија морала је пре свега снажније да се ангажује – и то као институција која обе стране позива на мир и уздржаност, која гради мостове.
Суочити се с модерном, политичком и друштвеном стварношћу, није јача страна православних националних цркава. Грчка црква на пример и даље прича о патријаршији у „Констатинопољу“. Али метропола која је некада била главни град источног Римског царства, већ столећима се зове Истанбул. Утицај патријарха који влада у том граду не може ни да се пореди са утицајем који су имали његови претходници у Констатинопољу.
Па зашто је онда он још увек почасни поглавар православља? Зато што је то тако било у раном средњем веку? Зато што се Грци надају да ће „поново освојити“ град?
То је апсурдно. Али почасни примат ипак је опстао, а он, уместо да мири, ствара нове сукобе – данас у Украјини, Естонији или Бугарској, а ускоро можда и у другим деловима света.
Ипак, колико год да је тај актуелни сукоб непријатан и трагичан, он нуди и неке шансе. Националне цркве могле би да одлуче да постану „демократскије“ и равноправније. Да, на пример, сваке године нека друга патријаршија преузме председавање међу црквеним великодостојницима.
Демократија и равноправност поспешују отвореност и толеранцију, па онда нико не би могао да се поставља изнад права и договорених правила, закључује се у тексту.
http://www.novosti.rs/