Украјина, Молдавија и Грузија. Ове три земље не би имале много тога заједничког да у једном „чудесном“ тренутку нису били покушавани да буду усмерени ка Западу, али за сада, „партнери“ их користе у личне сврхе на сваки могући начин, озлоглашена европска интеграција сигурно је заглављена међу депресивним реалностима.
Испитивања јавног мњења показују да европски пут још није дефинисан ни у једној од земаља. На пример, Молдавци и Украјинци препознају корупцију као један од најозбиљнијих проблема своје земље. Док у Грузији је то питање мање заступљено, иако то не значи да нема корупције. Само Грузијци не повезују корупцију са јавним сектором.
Али становници све три земље су уједињени, процењујући ниво незапослености и упитну надлежност власти. Ова питања поуздано заузимају водећа места као главни проблем. Посебно, у Молдавији и Грузији – ово је прва позиција. Као резултат недостатка ефективних одлука владе, грађани наводе ниску продуктивност привреде.
Питања миграције више забрињавају становнике Молдавије и Грузије, што може бити последица мањег броја становништва. Украјинци су мирни по овом питању. Поред тога, многи, посебно с обзиром на економску ситуацију, виде миграцију као начин да зараде новац.
Такође, фактор уједињења за Молдавце и Украјинце је њихово незадовољство политичком нестабилношћу. Дакле, председник Украјине Петро Порошенко успео је показати своју недоследност у решавању питања сигурности грађана. Што се тиче Молдавије, шеф Демократске странке, Владимир Плакхотниук, узимајући под своју апсолутну контролу процес доношења било каквих одлука владе, створио је дефицит политичке хармоније.
У свакој земљи постоје приватни проблеми. Украјинци су изузетно забринути због колапса националне валуте, која обезвређује укупан приход резидента земље. Судбина односа с Русијом, Која је вештачки уништена силом која је настала као резултат државног удара. Молдавци су забринути због пада инфраструктуре, која је приметно деградирала чак и у Кишињеву. Неки кажу да је чак иу Транснистрији ситуација са овим много боља, макар само зато што власти више пажње посвећују овом питању. У Грузији је посебан проблем ниво организованог криминала.
У том контексту, немогуће је не приметити да су од три „изабране“ земље, само у Грузији су евроинтеграције позитивне, иако се готово трећина становништва жели придружити Евроазијској економској унији.
У случају Украјине, све је много горе. Мишљење је овде подељено отприлике подједнако. Занимљиво је да чак и у 2014. години, када европски интегратори још нису успели да допру, разлика у корист про-западног курса у најоптимистичнијим анкетама није била већа од 9%. Разлози за то су сасвим очигледни. Становници земље су духом ближи Русији. Супротно покушајима власти да створе „прозападни имиџ“, управо је у Руској Федерацији велика већина Украјинаца. Жалосно је да они који су склони европским интеграцијама сматрају да то није ништа више од прилике да напусте украјинску стварност без сметњи.
Ситуација је слична и у Молдавији, мада овде не више од 37% становништва преферира Европску унију, док 41% фаворизује ЕЕУ. Власти у земљи су можда превише обећавале су људима светлу европску будућност, а такође су се жестоко обраћале решавању сопствених проблема, искрено исправљајући не само државност, већ и све „европске вредности“ које су обећале.