После неколико година паузе, Србија се на почетку 2019. поново нашла међу првих 10 земаља по броју представки које су грађани поднели против ње пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Убедљиво највећи број односио се на непримерено дугачка суђења.
Када се томе додају драматичне бројке да смо због губитка спорова пред овим судом лане морали на име одштете да исплатимо 25.829.605 динара, а од 19. септембра 2006. године, када је донета прва пресуда, више од две милијарде динара, поставља се питање шта није у реду са српским правосуђем.
У Врховном касационом суду објашњавају да постоји неколико разлога због чега спорови дуго трају. Један од кључних је то што је у последње четири године прилив предмета алармантан. Већи чак за око милион на годишњем нивоу од очекиваног. Судије многих београдских судова завршиле су прошлу годину са по 1.000 и више предмета у раду.
Овај прилив од 2015, кажу у ВКС, није могао да буде савладан јер је тенденција раста прилива настављена и наредних година. Судије су морале да решавају не само старе, већ и приоритетне и хитне нове предмете. У међувремену, многи нови предмети доспели су у категорију старијих од две године.
Према статистици ВКС, судови су у 2012. имали 3,34 милиона нерешених предмета, а најоптерећенији су били такође београдски. Да су се ствари ипак помериле набоље, показује то што је на крају 2017. број пао на 1.911.086 нерешених предмета.
Не треба заборавити ни да је у Србији 412 судија мање него што је прописао Високи савет судства, уз забрану нових избора, коју је донео Уставни суд. Посебан проблем је то што чак 600 судија има више од 60 година и на прагу је пензије.
Повећани прилив није могуће савладати без попуњавања упражњених судијских места избором нових првостепених судија, али је неопходно размотрити и могућности за ангажовање већег броја судијских помоћника и другог судског особља – кажу у ВКС.
Решавање врло старих предмета требало би да потпомогне и Јединствени програм за решавање старих предмета ВКС из 2016. године, чије је временско важење продужено до 2020.
Више је разлога за дуго трајање поступака. Поред велике оптерећености судова, ту су и честе измене закона. Било је периода када се усвајало и по 200 закона годишње. У кривичном поступку разлог могу да буду и сложеност предмета, недоступност странака, па можда чак и недовољна стручност судије. Али трајање судског поступка не зависи само од судије, већ и од техничке и друге опремљености суда. Не заборавите да судије у појединим судовима немају на располагању судницу сваког дана, већ само два пута недељно – каже Омер Хаџиомеровић, судија Апелационог суда и потпредседник Друштва судија Србије.
А да немају сви судови исте техничке могућности, показује и Правосудни информациони систем (ПИС), који је омогућио електронску комуникацију између судова и органа чији се подаци траже у различитим врстама судских поступака (нпр. матичне књиге, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, МУП, Централни регистар обавезног социјалног осигурања). То је умногоме убрзало суђења. Међутим, не користе сви судови јединствену апликацију за управљање предметима, нити имају могућност међусобног повезивања.
И председник Адвокатске коморе Србије Виктор Гостиљац се слаже да је први разлог за дуга суђења пребукираност судија. Али, додаје, није тај разлог једини:
Морам да приметим да је велики број предмета „на вештачком дисању“. То значи да код нас тужилаштво не одустаје од кривичног гоњења ни када нема довољно доказа, већ гурају поступак до краја не би ли терет одговорности пренели на суд. Тужилаштво коначно мора да преузме одговорност и да пре подизања оптужнице процени валидност доказа којима располаже. Њиховој одговорности допринео би и сопствени буџет – каже Гостиљац, и додаје да проблем праве и процесни закони који омогућавају одлагање спорова.
У Министарству правде додају да је доста тога урађено на повећању ефикасности српског правосуђа. На пример, број старих предмета је смањен за више од 1,3 милиона, уведен је систем за аутоматско управљање предметима у све судове и одређен број тужилаштава, успостављена је платформа за е-правосуђе, појачана је међуинституционална сарадња, поједина судска овлашћења пренета су на нове правосудне професије (извршитеље и нотаре)…
Ипак, медијација, која би дала видне резултате, и даље није заживела. Један од разлога вероватно је и тај што Срби воле да се туже. То, уосталом, показује и статистика Савета Европе. Према њој, овде се парничи сваки 31. грађанин, док се нпр. у Немачкој или Француској парничи тек сваки 56.
ПЉУШТЕ ПРЕДСТАВКЕ РАДНИКА
Највеће повећање нових предмета односи се на заштиту права на суђење у разумном року, наводи се у извештају ВКС из половине 2018. Већина ових предмета обухвата неизвршење правоснажних судских одлука, односно принудне наплате плата и доприноса у бившим друштвеним предузећима која су приватизована.
Због инсолвентности дужника у реструктурирању ради приватизације, обавеза намирења преваљена је на државу. Србија је у обавези да овај проблем реши, јер је изгубила спорове „Качапор против Србије“ и „Влаховић против Србије“ пред Судом у Стразбуру. Представке на ову тему, међутим, и даље пљуште.
153.000 СУЂЕЊА ДУЖИХ ОД ДЕЦЕНИЈЕ
У Србији просечно поступак пред првостепеним судом траје 337 дана, али је велики број предмета који тај период премашују. У свим судовима у држави број нерешених старих предмета на дан 30. јуна 2018. износио је, са извршењима, 804.525. Од тога, више од 153.000 су предмети старији од 10 година.
Такође, у свим судовима, у првом полугођу 2018. године, решено је више предмета у односу на исти период прошле године, иако је у судском систему било мање судија. То је, сматрају судије, резултат боље организације послова, али и повећаног залагања самих судија и уједначавања судске праксе.
Међутим, проблем је даљи раст прилива. Само у првој половини 2018. број новопримљених предмета достигао је 1.040.438.
В. Црњански Спасојевић
http://www.novosti.rs/