Корени италијанско-француског сукоба не леже само у питању решења мигрантске кризе. Ради се и о озлојеђености италијанске владе због неједнаког третмана који има унутар ЕУ у односу на Француску.
Италијанско-француски спор око миграната кулминирао је оптужбама заменика италијанског премијера Луиђија ди Маја на рачун Француске за неоколонијализам на афричком континенту.
Ди Мајо је, изгледа, погодио у само срце проблема.
„Били бисмо лицемери када бисмо само разговарали о последицама, не обазирући се на узроке. Ако данас имамо људе који долазе из Африке, то је зато што европске земље попут Француске никада нису престале са колонизовањем Африке у својим главама“, рекао је Ди Мајо.
Због „непријатељског“ говора заменика премијера, француско Министарство спољних послова позвало је на разговор италијанску амбасадорку у Паризу Терезу Касталдо.
Италија и Француска се већ дуже време сукобљавају око питања миграната. Аналитичар Института за међународну политику и привреду Слободан Јанковић подсећа да је Француска за мигранте затворила своју границу према Италији још 2014. То се исто догодило и наредне године.
„Још од тада је ЕУ оставила на цедилу Италију, посебно од Француске, која је затварала границу управо због прилива миграната“, објашњава Јанковић. „Откако је Италија покушавала да блокира, заустави или смањи прилив миграната, Француска ју је критиковала, поготово нову италијанску владу, која је у потпуности блокирала прилив миграната, као владу која крши људска права, а да је сама задржала блокаду својих лука за мигранте.“
Поред оптужби по питању миграната, Француска се, додаје Јанковић, мешала и у италијанске изборе, подржавајући Демократску партију бившег премијера Матеа Ренција, што Ди Мајо, лидер Покрета „Пет звезда“, али ни његов коалициони партнер, министар унутрашњих послова и лидер Лиге Матео Салвини, очигледно нису заборавили.
Када се пре два дана догодила нова несрећа и масовна погибија миграната у Медитерану, Француска је за то оптужила Италију. Званични Брисел подржава француско становиште.
„Италија је након најновијег инцидента донела одлуку да ће њени војни бродови поново почети да спашавају мигранте на отвореном мору, али под условом да их воде директно за Марсеј. То Француска одбија, чиме показује да није заинтересована за спашавање миграната“, каже Јанковић.
Мигранти нису једина тачка око које се две земље споре. Брисел подржава Француску и у економском притиску на Рим. Јанковић подсећа да је Италија оштро критикована због планираног дефицита, који је, како каже, био у оквиру европских норми (не већи од 3 одсто), док на Француску, која је планирала дефицит од 3,5 одсто, нико није обраћао пажњу.
„Све време Брисел подржава Француску, и на економском плану и на плану политике према мигрантима. То је корен спора“, сматра он.
Са друге стране, и италијанској влади је потребно скретање пажње са домаћих проблема због критика владе у домаћој јавности. Стога се спор са Француском и његово интензивирање показао као идеално решење за скретање пажње јавности.
Ди Мајо не само да је оптужио Француску за неоколонијализам, него је позвао да ЕУ и УН уведу противмере овој земљи у виду санкција због, како је рекао, осиромашивања Африке и покретања таласа миграција. Африканци, према Ди Мајовим речима, треба да буду у Африци, а не на дну Медитерана.
Као пример француског колонијализма и у данашње време заменик италијанског премијера навео је ЦФА франак, валуту коју користи 14 афричких земаља, бивших француских колонија, чијим се штампањем, како Ди Мајо каже, финансира француски јавни дуг.
Јанковић подсећа на предлог некадашњег либијског лидера Моамера ел Гадафија, да се ЦФА франак замени валутом са златном подлогом. Тиме је Гадафи угрозио Француску премоћ у Западној Африци, јер преко контроле над курсом ЦФА франка, Француска има контролу над економијама својих бивших колонија. Француска такође у афричким земљама има своје трупе, а француске компаније су доминантне у земљама чија је валута ЦФА франак, наводи Јанковић.
„Те оптужбе, дакле, стоје. Стоје и због војске, али и због интервенција које је претходних година Француска имала у својим бившим афричким колонијама“, сматра он.
Поред тога што Италија оваквим ставом жели да нагласи неједнак третман у оквиру ЕУ, италијанско-француско трвење је традиционално, наводи Јанковић.
Све што се догађа између Италије и Француске данас треба посматрати у контексту наступајућих избора за Европски парламент, додаје Јанковић. С обзиром да француски председник Емануел Макрон нема изграђену партијску инфраструктуру и да му пада рејтинг, сукоби са суседима му одговарају, како би ојачао своју позицију.
Лига и Покрет „Пет звездица“ са своје стране желе да још више ојачају своје редове пред изборе за Европски парламент, који су заказани за мај.
Рат речима наставио је и Матео Салвини, који је изјавио да Француској не одговара стабилизација ситуације у Либији, јер су њени енергетски интереси супротни италијанским.
https://rs.sputniknews.com