Вашингтон је одлучио да прихвати руски изазов на Арктику и да пошаље своје ратне бродове Северном морском рутом. Но, проблем је што америчка ратна морнарица нема довољан број ледоломаца па је питање како ће се амерички бродови пробити кроз лед.
Из Москве одговарају „ да ће само бродови под руском заставом имати ексклузивно право да превозе нафту и нафтне деривате преко Северне морске руте”. Управо због обезбеђивања сталне проходности Северног морског пута бродоградилиште „Звезда” из Владивостока гради ледоломац на атомски погон „Лидер”, као и још три атомска ледоломца из пројекта „22220”. По свему судећи трка, или битка, за Арктик улази у завршну фазу.
А све је почело још у августу 2007. године када су две руске специјалне мини подморнице зарониле на дубину од око 4.000 метара под Северним полом и оставиле тамо руску заставу. Још тада је Русија под Владимиром Путином изашла из стратешке летаргије у подручју Арктика, летаргије у коју је запала после распада Совјетског Савеза и краја „хладног рата”. У априлу 2010. године, на 60. годишњицу првог спуштања падобранаца на то место, руски падобранци доскочили су на Северни пол.
Тадашњи руски председник Дмитриј Медведев јавно је прогласио Арктик новом базом руских ресурса за 21. век. Нешто раније, у мају 2009. године Кремљ је донео нови национални стратешки документ о ресурсима и улози војске у њиховом чувању. Аутор документа Никола Петрушев види Арктик као будуће потенцијално бојно поље. Разлози су нафта, гас, контрола пловних путева, битка за Ломоносовљев гребен.
Процене говоре да Арктик крије око 90 милијарди барела нафте и на хиљаде милијарди кубичних метара гаса. Скоро 25 одсто светских резерви нафте и гаса налази се на дну Северног леденог мора. На Арктику су и огромна налазишта железне руде, никла и цинка, док на подручју између Урала и централног Сибира леже резерве са око 90 милијарди барела нафте.
Обновљено, али оспоравано стратешко полагање права на Ломоносовљев гребен одраз је јачања Русије као светске суперсиле и надмоћне руске позиције снабдевача нафтом и гасом. Русија доказује да је Северни пол, заправо, део њеног континенталног гребена, дакле, Москва полаже право на Ломоносовљев гребен, али то исто чине и Канада и Данска.
Наиме, онај ко себи припоји ту област добија нову додатну територију величине Француске, Немачке и Италије заједно, више од 1,12 милиона квадратних километара. Управо зато је Русија већ отворила три нове велике војне базе на Арктику.
Поновно је активирана база и велики војни аеродром Рогачево на острву Нова Земља. У подручју Баренцовог мора отворена је база Нарјан-Мар, а у непосредној близини Северног пола аеродром са леденом пистом од 2.100 метара дужине. Руска војска формирала је и две потпуно нове арктичке бригаде, специјално опремљене за ратовање на том простору.
За време „хладног рата”, област која се простире од врха Норвешке па до Баренцовог мора представљала је једну од потенцијално главних локација за поморске операције НАТО-а. Са променом геостратешке слике света по завршетку „хладног рата”, неки су Баренцово море изгубили из вида, јер је руска ратна флота чамила у Мурманску. Но, као последица климатских промена значајно се смањује површина леденог арктичког покривача, према неким тврдњама он се годишње смањује за девет процената, могућност да Северни ледени океан постане плован током већег дела године обнавља и поморски значај Баренцовог мора.
Москва најављује формирање две ударне групе Ратне морнарице са носачима авиона и хеликоптера управо у том подручју ради заштите економских интереса и заштите трговинских путева, попут Северозападног пролаза. Ако Северозападни пролаз постане економски одржив, и тако пут од источне обале САД кроз Панамски канал скрати за око 5.000 километара, онда ће његов стратешки значај бити велики. Онај ко контролише тај пут има и могућност стратешке уцене. Канада је због тога већ поручила изградњу осам нових ратних бродова за патролирање подручјем Арктика и интензивирала је војне вежбе у тој области.
Са друге стране, за Москву је амерички радар у бази Тула на Гренланду већ годинама споран, јер тај амерички радар са фазираном решетком чији је циљ да упозорава на напад стратешких балистичких ракета представља грубо кршење одредби совјетско-америчког споразума о АБМ из 1972. године по два члана: члан 6 и усаглашена изјава „Ф”. Ради подсећања, члан 6 уговара о АБМ, „Антибалистичка одбрана”, дозвољава стационирање такве радарске станице само на периферији националне територије, док усаглашена изјава „Ф” утврђује прецизно места стационирања радара са фазираном решетком. САД су обе тачке тог уговора прекршиле. У том контексту за Русију се Арктик појављује као потенцијални „Четврти фронт”.
Уз три директна правца, која са запада, истока и југа воде ка Москви, ту је сада и арктички правац са пролазом Беринг и америчким војним базама на Аљасци. Заправо, са климатским променама и топљењем леда Беринг постаје нови Гибралтар.
Због свега тога Русија јача своју иначе најснажнију флоту, Северну, која је стационирана највећим делом у лукама око Мурманска, док руски авиони Ту-95 све чешће лете близу НАТО штаба у Бодеу у Норвешкој. Иначе, НАТО појачава своју присутност на северу Норвешке, док Финска све више отворено флертује са НАТО-ом, због чега је Москва и најавила одређене контрапотезе уколико се то приближавање Финске алијанси и настави.
Клима је одувек била савезник Русије у рату…
Мирослав Лазански/Политика