Оно што до сада није пошло за руком српским званичницима када је у питању обелодањивање пуне истине о грађанском рату на простору бивше СФРЈ, због кога је анатемисана само српска страна, можда ће бити могуће захваљујући томе што је архив Савета Безбедности Уједињених нација, мимо уобичајене праксе, био доступан професору Николи Моравчевићу из Чикага.
Моравчић је 2006. године објавио књигу „Светлост запада“, историјски роман о распаду Југославије, а прикупљајући изворну грађу, дугогодишње познанство са тадашњим председником Генералне скупштине УН Бутросом Галијем омогућило му је, као ретко коме, приступ тамошњем архиву.
„У то време Мадлен Олбрајт била је америчка представница у УН и учествовала је у раду Савета безбедности. Кад сам се појавио у Њујорку, Бутрос Гали је имао још четири месеца до завршетка првог мандата од четири године, а већ је знао да га Американци неће и да неће добити други мандат. Из тог разлога ми је дозволио да прегледам архиву Савета безбедности која у УН није отворена за научнике. Обећао сам му да моја књига коју хоћу да напишем о Југославији и шта се тада дешавало у СБ, неће изаћи пре његових мемоара, а био је озлојеђен због тога како га Американци третирају и био је спреман да се врати у Египат“, испричао је Моравчевић који је током каријере био и проректор престижног Универзитета Илиноис у Чикагу.
Управо у то време се упознао са Бутросом Галијем, који је био на истој функцији на Универзитету у Каиру, а њихово пријатељство, учвршћивано на стручним конференцијама, настављено је и када је Гали постао шеф египатске дипломатије и потом председник Генералне скупштине УН.
Због тога је добио писмо генералног секретара којим му је био омогућен ексклузиван увид у Архив СБ УН, где је током четири месеца 1997. године имао приступ извештајима сложеним по датумима.
Тако је и дошао до сазнања да су сталне чланице СБ УН имале право да селектују извештаје с терена и да на седнице износе „истине“ о рату на простору бивше СФРЈ, које су се углавном поклапале са интересима САД, које је заступала међу Србима добро упамћена Олбрајтова.
А међу архивираним извештајима, који нису стигли до очију јавности, налазе се и они првог команданта „плавих шлемова“ Сатиша Намбијара и генерала међународних мировних снага Ерве Гобијара, Мајкла Роуза и других.
Они нису узети у обзир за расправу на телима УН јер су одударали од уобичајене унапред креиране „истине“ да су Срби једини кривци за све, коју је диктирала америчка дипломатија.
Моравчевић каже да је тако копирао између 300 и 350 страна архивираних извештаја. Како напомиње, није их понудио архивима у Србији, јер на Западу није обичај да историјски писац своје изворе даје у неки званични архив. Своју књигу, у којој није искористио сва документа, али јесте главне аргументе, по објављивању је поклонио свакој од тадашњих 136 библиотека у Србији. Реакције није било.
Сазнања попут Моравчевићевог о заташканим извештајима почела су у последње време све више да испливавају. Тако је доскорашњи амбасадор Србије у Унеску Дарко Танасковић испричао да је тек недавно лоциран извештај о српским жртвама у рејону Сребренице који је 1993. године сачињен и достављен Американцима.
Све до скора је вешто био затурен по фиокама УН, рекао је недавно Танасковић, који је тај извештај социолога Миливоја Иванишевића лично предао Американцима у седишту ЦИА.
У Ленглију су ме примила двојица службеника, који су рекли да је то најбоље урађен извештај о цивилним жртвама са простора бивше Југославије, али су додали свој политички коментар: „Ви вероватно немате илузије да ово може да промени слику, јер карте су подељене, ваше карте су без адута у овом тренутку. Међутим, ако желите, Ви то оставите код нас, па једнога дана ко зна за шта се ово може употребити“ – испричао је недавно Танасковић.
На питање шта даље кад су питању фризирани извештаји у УН, некадашњи шеф дипломатије Владислав Јовановић је рекао да би прво УН морале да објаве ту информацију у својим редовним службеним списима, па да она затим циркулише по свету. Затим би Србија требало да представи истину о југословенској кризи супротстављајући је оној истини коју је Запад наметнуо.
Да ли је дошло време да се извештаји „затурани“ по архивама УН обелодане и како је то уопште могуће?
Шеф Катедре за међународно право на Правном факултету у Београду, др Бојан Милисављевић каже да подаци до којих је дошао Моравчевић могу бити од користи и да ту постоје две могућности – правна и политичка.
Правна могућност је да се то све обелодани и да се покуша да се у оквиру УН покрене дебата пред њеним органима, Генералном скупштином и Саветом безбедности. Да се излобирају државе које ће то подржати и покренути истрагу о томе зашто је то заташкавано. То постоји као могућност, али би то подразумевало опсежну акцију дипломатије и Србије и неких држава заједно са нама да се лобирају и друге државе да подрже једну такву акцију у оквиру Генералне скупштине и Савета безбедности – указује Милисављевић.
Иако су се догађаји већ одиграли и одлуке донете, тешко је вратити точак уназад, напомиње он, али и подсећа да би стављање те теме на дневни ред органа УН ипак указало на нову димензију и другу слику о којој су управо говорили заташкани извештаји.
А то би, како напомиње, подразумевало да се Србија, као држава, додатно ангажује.
То је правни пут у оквиру СБ УН, а политички би био у оквиру Генералне скупштине УН. То подразумева и ангажовање релевантних медија у свету који ће то да пласирају као важну вест. То није лако да урадите после 20-30 година од догађаја, када имате друге ситуације које су актуелне. То подразумева једну стратегију и озбиљну активност и наше земље и других држава које би желеле успостављање макар накнадне правичности – оценио је Милисављевић.
(Спутњик.рс)