Изградња гасовода у Србији личи на Сизифов посао. Чим помислимо да је све готово, да смо камен изгурали до врха, јер напокон имамо и воље и пара, Европа нам удари пацке и каже – неће моћи тако. Играју се са малом Србијом и са њеном енергетском безбедношћу. Чему толика натезања и условљавања, моћна Европо, ако нам не нудиш никакву алтернативу?
Разумели смо сви да ЕУ и Америци смета доминација руског гаса. Скоро сваки други кубик који се на Старом континенту потроши је из највеће земље света. Зависност од Русије, међутим, није препрека да велики и даље тамо купују. Разлог је само економски. Повољније цене тренутно нема. Нема ни богатијег извора који би грејао домаћинства и палио пећи у индустрији.
То питање код Србије нема везе са економијом. Код нас је енергетска безбедност искључиво политички проблем. Управо је политика била разлог што је пропао „Јужни ток“, који је уцењен трећим енергетским пакетом. И код „Турског тока“, од нас се тражи да кроз тај систем иде и други гас.
Познато је да Србија не може да рачуна на ТАП и ТАНАП. Зашто? Зато што имају скромније капацитете. То је потврдио и председник Азербејџана Илхам Алијев, који је рекао да гаса нема за нас. Да не грешимо душу, нуди нам се и амерички течни гас који би танкерима стизао до западног Балкана. То што би нас папрено коштао, никога није брига.
И овог пута имамо двоструке аршине. Руски гас не смета богатој Европи да га она користи, али код нас се оштри перо. Јер наш континент, забога, не може да зависи од једног извора енергије. Да ли има друге славине и по којој цени бисмо плави енергент плаћати – Европу не занима. Опет смо колатерална штета.
Аутор: Маријана СПАСЕНОВ
Извор: Новости