Западни медији су одбили да објаве истину о догађајима који су се одиграли 7. фебруара 2018. године у Сирији. Зашто је коалиција напала Сиријску војску, шта су тамо радили Руси из такозване Вагнер приватне војне компаније, и зашто нису пуцали на америчке хеликоптере – филм либанског новинара Фираса Шуфија „На источној обали Еуфрата“ одговара на ова питања. Филм је урађен по наруџбини „познате британске телевизије“, али је клијент одбио да га објави. И можда никада не бисмо знали ништа о томе, да сам аутор није објавио своју репортажу на друштвеним мрежама.
19. децембра 2018. године, амерички председник Доналд Трамп дао је званичну изјаву о повлачењу америчких војника из Сирије, а екипа Шуфија, што сазнајемо из описа видеа, отишла је да сними филм о томе како америчка војска напушта блискоисточну земљу.
Међутим, либански новинари су открили да САД не журе да напусте Сирију и покушали су да сазнају зашто је то тако. Није било тешко добити дговор на ово питање. Сви Сиријци, са којима је либански новинар имао прилику да разговара, уверени су да су Американци заузели део њихове земље искључиво због контроле над нафтним и гасним пољима на источној обали Еуфрата.
У филму објашњавају да су фабрику Коноко и бројне друге нафтне и гасне компаније у покрајини Деир ел Зор заузеле курдске „сиријске демократске снаге“ без борбе у договору са „Исламском државом“. Штавише, према тврдњама сиријских војника и извора из редова „Сиријских демократских снага“, терористи „Исламске државе“ (забрањена у Руској Федерацији), посредством америчке стране, прешли су на страну Курда.
„Схватили смо да се више боре за нафту и гас, него што покушавају да задрже своје положаје. То је пре свега рат за нафту и гас“, каже у интервјуу либанском новинару један од војника специјалне јединице Сиријске војске, који је желео да остане анониман.
Према његовим речима, Американци су само имитирали борбу против „ИД“ за медије, док су терористи „радили“ у редовима „Сиријских демократских снага“. Ове речи је потврдио још један војник специјалних снага Сиријске војске и учесник битке која се одиграла 7. фебруара.
„Они (терористи) су се придружили СДС-у, радили под покровитељством Американаца и командом СДС-а. Цивили који су побегли са својих територија такође су нам потврдили ову информацију. Сви преговори које смо пресрели били су на арапском, осим једног који је био на курдском. А сви остало – на арапском. У насељима Хшам и Тел Каљах. <…> они (терористи) су бранили нафтна поља због Американаца, под вођством СДС-а.“
Да би истерали непријатеља са своје територије, сиријска војна команда развила је операцију за ослобађање свих насеља, која су била под контролом ИД и СДС-а до ирачке границе. У време припреме офанзиве, која је требало да почне из села Хшам, 7. фебруара, један од припадника војне групе Сиријске армије нападнут је од стране терориста ИД.
“Напад је био веома тежак и ми смо све посматрали из села. У том тренутку, читав фронт, од Хшама и Мазлума па све до Еуфрата, био је подвргнут снажним артиљеријским ударима и тешким нападима са положаја ИД. Добили смо наређење за контранапад. Нападали смо док нимо стигли до тачке контакта. Тада је на нас напад извршила авијација, која је свој задатак обављала скоро сат времена. Хеликоптери су заменили авионе и почели су да нас гађају термалним ракетама, тешком артиљеријом и свим модерним оружјем”, присећа се учесник тих догађаја.
Оба саговорника Фираса Шуфија из редова Сиријске војске помињу руске добровољце који су били са Сиријцима на подручју села Хшам.
„Имали смо мали тим руских пријатеља са нама. <…> Када су авиони полетели и појавили се хеликоптери, Руси су почели да нас покривају тако да смо се могли вратити на почетне позиције у Хшаму. И да их није било… верујте ми: нико не би преживео”, каже Сиријац либанском новинару.
Управо се Русима, каже Фирас Шуфи у свом филму, приписују највећи губици претрпљени током америчких напада. Међутим, према учесницима догађаја од 7. фебруара, подаци о губицима су намерно повећани од стране САД. Подсетимо се да је одмах после инцидента у близини Деир ел Зора, председник Савеза ветерана војних сукоба, Андреј Трошев, рекао да је те ноћи 14 руских добровољаца погинуло у Сирији.
Штавише, један од војника са којим је разговарао либански новинар објаснио је да су “Руси могли да оборе неколико америчких хеликоптера у тој битци, али то нису учинили”:
“Разумели су шта би то могло изазвати. Према речима Сиријаца, Руси се и даље сећају ужаса Другог светског рата и не желе да почну трећи“.
Упркос авијацији коју су користиле америчке ваздухопловне снаге, Американци нису могли да натерају Сиријце и Русе на повлачење ка Еуфрату.
Филм се завршава разговором између либанског новинара и хришћанског свештеника Фадија из села Скалбије, који је, како је рекао, знао неколико Руса који су дошли у његову цркву да се моле. Он је уверен да, за разлику од Американаца, који заузимају и уништавају друге земље, Руси имају другачији став.
„И у свакој земљи у којој се води рат, наши руски пријатељи изгледају као да штите људе који воле мир. Наша земља (Скалбије) је позната по вери коју исповедају и Руси. Они су се појавили овде и из тог разлога. Али, изнад свега, да нам врате мир и безбедност. Неки од ових Руса који су дошли овде (у цркву села Скалбије) нису били чак ни хришћани. Често су били друге вере. Али вера у свет их је натерала да се боре за нас и да не обраћају пажњу на религију. Зато су овде. И веома смо задовољни њиховим присуством”, рекао је отац Фади у интервјуу либанском новинару.
Међутим, „позната британска телевизија“ одбила је да објави филм Фираса Шуфија. Вероватно зато што западни медији не желе да покажу својим гледаоцима истину о томе шта се заиста догодило и шта се и даље догађа у Сирији.