Имовина Србије заузима више од половине територије Косова и Метохије, односно 58 одсто простора јужне српске покрајине. Не постоје тачне процене колико она вреди, али се у јавности спекулисало бројком од чак 200 милијарди евра.
Од те имовине, у поседу предузећа у друштвеној и државној својини била је трећина земље (320.000 хектара), 14 одсто је имовина приватних субјеката (156.000 хектара), док је 15 процената приватно власништво и власништво Српске православне цркве (160.000 хектара).
Осим овог богатства, Србија је уложила огроман новац у изградњу саобраћајне и друге инфраструктуре, у милион квадрата пословних и стамбених зграда, ресторана, одмаралишта, хотела, спортских објеката, у експлоатацију минералних сировина и вода. У српску имовину спадају и резерве лигнита, олова и цинка. Своје објекте имају ПТТ, “Железнице Србије”, ЕПС, “Србијашуме”…
Наша држава, према речима министра спољних послова Ивице Дачића, отплаћује рате за зајмове предузећа са КиМ.
До сада смо отплатили око 750 милиона долара, а имамо још 250 милиона. Како онда тврде да су држава и да су предузећа њихова имовина? – пита се Дачић.
Србија годинама исплаћује део јавног дуга на Косову Међународној банци за обнову и развој, Лондонском и Париском клубу поверилаца, банкама… Фабрике из уже Србије такође су отплаћивале дугове предузећа која су им одузета и продата. Званични Београд покушао је са Унмиком да се договори да сервисирање тих дугова иде из приватизационог фонда, али безуспешно.
Према подацима Сандре Давидовић, аутора књиге “Приватизација друштвених предузећа на Косову и Метохији”, 2002. јавни дуг Косова износио је 1,4 милијарде долара, а на крају 2017. Србија је отплатила више од 900.000. Када је Косово примљено у Светску банку, мањи део потраживања скинут је са грбаче Београда.
И поред свега наведеног, Србија не може да дође до власништва над оним у шта је улагала деценијама. На отимачину Албанаца деценијама жмури и међународна заједница. А последњих дана се по ко зна који пут помиње покушај отимања “Трепче”.
Сандра Давидовић каже, за “Новости”, да је само Фонд за развој, између 1965. и деведесетих година, уложио четири и по милијарде долара у косовска предузећа.
Део српске имовине на КиМ власништво је Србије и њених институција, део је имовина предузећа из уже Србије која су у јужној покрајини отварала погоне и представништва (попут “Заставе” или “Лоле”), а део је приватни и црквени капитал. Између 660 и 720 друштвених и државних предузећа у које је Србија улагала прошло је у међувремену кроз својинску трансформацију на Космету – објашњава Давидовићева. Између 600 и 660 предузећа прошло је кроз приватизацију, од чега 114 кроз ликвидацију, док су остала купљена. Остатак су јавна предузећа која су прошла реструктурирање, а нека су само пререгистрована одлуком Владе или скупштине у Приштини, рецимо “Косовска електроенергетска мрежа”.
Међународна заједница определила се за брзу и насилну приватизацију. Посебна комора Врховног суда Косова заузела је став да не могу да се поништавају уговори између купаца и Косовске повереничке агенције, која је продавала друштвена и државна предузећа, већ да је могућа само исплата некадашњим власницима. Посебан апсурд јесте чињеница да Косовска повереничка агенција продаје имовину и врши процену компензације – каже Давидовићева.
До компензације, међутим, до сада није дошло, а и када дође, износ потраживања далеко надмашује новац који се од продаје слио на рачун Косовске повереничке агенције. Сва предузећа продата су за 660 милиона евра, а улагања су била поменуте четири и по милијарде долара. Купци су у 90 одсто случајева били етнички Албанци са КиМ или из иностранства.
Велики број предузећа је престао са радом, јер су купљена само због атрактивних локација на којима се налазе. Посебно упечатљив пример лоше приватизације је “Пећка пивара”. Продата је за свега 11.130 евра, и то оснивачу и финансијеру тзв. Ослободилачке војске Косова Екрему Луки.
Средства од приватизације остала су на рачуну Фонда Косовске повереничке агенције. Двадесет одсто новца планирано је за исплату радницима бивших друштвених предузећа. До сада је исплаћено више од 98 милиона евра за 44.000 радника, али је велики број Срба остао ускраћен, било зато што нису знали да имају право да пријаве потраживања, или што нису имали новца да покрену поступке пред Посебном комором Врховног суда – прича Давидовићева.
Процедура за доказивање потраживања врло је сложена, а услов је да је радник био на платном списку фирме бар три године, као и да је у моменту приватизације регистрован у предузећу. Пошто су Срби масовно протерани са Космета, они се у првом кругу нису ни пријавили. Ипак, многи су накнадно уложили представке Посебној комори Врховног суда и добили спорове, а Посебна комора прима поднеске и даље.
Нејасно је да ли ће икада власници и повериоци бити обештећени. Међународну арбитражу немогуће је покренути, објашњава Давидовићева, јер Србија не признаје Косово као државу. Лидери Албанаца на КиМ тврде да око имовине нема преговора. Наша страна инсистира на томе, а и из Брисела поручују да се сва отворена питања морају решити дијалогом.
ПРЕСУДЕ СЕ НЕ ПОШТУЈУ
Велики проблем је и извршење пресуда некадашњег Хабитата (Управа за имовинска и стамбена питања), који је решавао потраживања физичких лица којима је узурпирана имовина. Он је радио на 42.000 предмета, од којих за велики број постоје правоснажне пресуде, било да се имовина врати у натури или да се обештети, које до данас нису испуњене – упозорава Сандра Давидовић.
„ТРЕПЧА“ И АЕРОДРОМ
Аеродром Приштина дат је пре девет година на управљање концесионару из Турске на период од две деценије за цену од 67 милиона евра. Приштина покушава да упише “Трепчу” као своју, иако навећи власнички удео у комбинату има Фонд за развој Републике Србије (55,135 процената).
Она наводи да су у овом процесу највише оштећени власници и повериоци. Наиме, приватизација је тако спроведена да се структура власништва утврђује тек на крају приватизационог процеса.
В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ – С. РОВЧАНИН ТОМКОВИЋ
(www.novosti)