Црногорска опозиција, машући непобитним доказима кривице председника Мила Ђукановића, захтева да он поднесе оставку и очекује да га ЕУ и НАТО погурају у том правцу. Захтев је рационалан, али и потпуно наиван.
Када америчка дипломатија одмерава проблем сличне врсте, није најважније о чему је дотични лагао, него ко је у питању. Да ли се ради „о нашем“ или „њиховом“ лажову? Особа се не третира са становишта истинољубивости, већ њене корисности за америчке националне интересе.
Мило Ђукановић је већ две деценије најбољи могући председник Црне Горе са становишта потреба Америке. Стога му је неопходно прогледати кроз прсте за бројна непочинства која се бележе у његовој локалној владавини. Шта је тамо неки нелегално стечени милион до којег је дошао кршењем свих домаћих и међународних закона, према чињеници да је он, мимо слободне воље и упркос жестоком противљењу огромне већине грађана, Црну Гору „сервирао“ НАТО-у, уз готово никакву пратећу цену.
Или, зашто би се неко у ЕУ узнемиравао афером „Коверта“, која се односи на праксу куповине гласова од великог броја све сиромашнијих бирача, када је званична Црна Гора пристала да слепо следи спољну политику ЕУ и снажно се придружила санкцијама против Руске Федерације. Та иста, официјелна Црна Гора је пожељан и додатан доказ „малигног“ утицаја Русије на Западном Балкану Југоисточне Европе.
Код ње је, прецизније и по званичним квалификацијама, утицај Русије не само био лош, него и убитачан, будући да је она спремала терористе који су требали да изврше државни удар и убију њеног првог човека.
Прича, иако није поткрепљена ниједним доказом и данас има изванредну употребну вредност. Јер када велика и моћна Русија спрема толико зло малој и до јуче братској држави, каква је Црна Гора, шта ли могу очекивати други који Русију никад нису волели, него су је вазда плашили?
Улога Мила Ђукановића у разградњи заједничке државе Србије и Црне Горе, као увертири за комадање Србије и покушај државног осамостаљивања тзв. државе Косова, заслужује сваку похвалу његових западних ментора.
Вероватно би они свој пројекат гурали и да није било њега или му сличног побратима, али било би им много теже и спорије. Стога, нека му је алал (као да се чују њихови уздаси) сваки долар или евро који је покупио успут, обављајући за њих тако важан и користан посао.
Мило мора да остане на власти, јер се не сме ризиковати да уместо њега, на неким тамо (не дај Боже!) слободним изборима, победи кандидат који би мислио својом главом и следио интересе свога народа. Или, (опет, не дај Боже!) покушао да изведе Црну Гору из НАТО-а. А тек су црногорским рецептом увели Северну Македонију у редове Алијансе и примакли се Босни и Херцеговини, све са циљем да ломе и преломе и саму Србију.
У великој шаховској партији, коју Америка започиње против Русије и Кине, приликом отварања је сваки пион важан. Зато Мило Ђукановић има разлога да се мало опусти.
Јер није он усамљен и појединачан случај. Не, он представља једну од бројних копија стандардног америчког политичког производа.
Питер Франкопан у књизи „Путеви свиле — Нова историја света“ (Лагуна, 2018. године) показује поступке америчке империје од Другог светског рата до данашњих дана. Аутор је угледни професор на Оксфорду. Пише и објављује у „Њујорк тајмсу“, „Фајненшел тајмсу“, „Гардијану“ и „Чајна дејлију“.
Онај ко сакупи снаге и довољно ојача желудац да „свари“ све документе и историјске податке које ова књига доноси са суровом прецизношћу, увериће се да је Америка, увек и свуда, водила само једну политику — задовољавања својих државних интереса, а да су се спољњи поводи и објашњења мењали, иако су увек били везани уз туђу слободу и демократију за неки „напаћени“ народ.
Стварање „демократских“ лидера, њихова промоција, као и касније проглашавање диктаторима и свргавање у крвавим или ружичастим пучевима, саставни је дио ове отужне историје.
Паметне људе, попут поменутог аутора, ипак увек мучи питање одакле Американцима толика способност да понављају грешке, да пркосе очигледним животним реалностима, или да арче туђе животе и судбине без имало гриже савести?
Операција спасавања Мила Ђукановића не може бити јавна. Она ће морати бити заклоњена неком лажном заставом. У бурним политичким расправама које стоје пред црногорском јавношћу, то ће бити једно од најинтересантнијих питања.
Заиста, које ће боје бити лажна застава под којом ће америчка „коњица“ кренути у спасилачку мисију?
Момир Булатовић/Спутник