Жртве из редова српског народа у катастрофалном 20. веку још нису почеле да се броје, иако је то још пре пет година најављено са састанка 28 представника културних и научних институција, невладиних организација и удружења из Србије и Републике Српске.
Иницијатор подухвата био је Музеј жртава геноцида, са предлогом да учесници састанка заједнички направе јединствену базу података са именима и презименима, до којих се може доћи, страдалника у ратовима прошлог века: два балканска, два светска, једном југословенском – грађанском и у НАТО агресији.
Познато ми је да је Војни архив радио попис припадника војске Краљевине Србије страдалих у рату 1914-1918. године. Музеј жртава геноцида иницирао је и објавио неколико вредних радова о ратним жртвама на малим просторима и на тај начин понудио основне темеље методологије истраживања – каже проф. др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида.
То значи да бисмо „покривањем“ територије Србије оваквим радовима, на крају могли да говоримо о приближним подацима о ратним жртвама, без обзира на то о ком је рату реч.
Постоји, додуше, и други начин: требало би формирати тим стручњака (историчара, статистичара, програмера…), обезбедити им финансије, канцеларије, рачунарску технику… После четири године видели би се први резултати! – истиче др Ђурић.
Историчари наглашавају да пребројавање ратних жртава није митоманија, нити су га измислили Срби, нити је реч само о цивилизацијском чину указивања поштовања мртвима. Те евиденције користе се веома прагматично – од процеса за накнаду ратне штете, до спречавања ревизије историје.
Без утемељене статистике жртава једног народа, често су и мртви и живи накнадно понижавани и дискредитовани.
Ни српске жртве у НДХ нису поименце побројане, већ су изношене паушалне оцене. Тако је с временом дошло до ревизије историје. Одлучујући искорак у том правцу направио је баш Фрањо Туђман, који је војну каријеру заменио улогом „историчара од ауторитета“.
У књигама и јавним наступима, он је негирао холокауст у НДХ и драстично смањивао број убијених Срба и Јевреја у логорима, јер пописа жртва није било.
После успостављања нове власти маја 1945, све истражне радње и судске процесе против усташа водили су Хрвати, а не Срби! Готово сви који су писали о Јасеновцу и Независној Држави Хрватској били су Хрвати. Прве процене о броју страдалника у Јасеновцу 1945. године саопштила је хрватска Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача!
Први Србин који је јасно проговорио о Јасеновцу био је Владимир Дедијер и то 1984. године – изричит је др Ђурић.
Он подсећа да југословенске послератне власти из више разлога нису дозвољавала научноистраживачке пројекте о ратним жртвама 1941-1945. ни њихов стручни попис.
Разлог је био у неспорној чињеници да би се тим пописом утврдило да је највећи број страдалих припадао српском народу, да је највећи број убица потекао из хрватског народа, а то би било погубно за комунистичку идеологију братства и јединства – каже др Ђурић.
Он сматра да се тачан број жртава у Јасеновцу никада неће утврдити из више разлога, од којих је најважнији непостојање и недоступност релевантних историјских извора.
Усташком режиму није било у интересу да води евиденцију о заточеницима и злочинима који су припадници његовог покрета чинили. Приближавањем краја рата, оно мало документације која је настајала у логору, систематски је уништавано.
Можемо се ослонити само на изворе другог реда, на пример, сведочанства преживелих логораша, документе централних и локалних органа власти и оружаних формација НДХ, штампу, изворе партизанске, немачке, италијанске провенијенције, закључке комисија и пресуде које је стварала власт нове Југославије, мемоаре… На основу њих је могуће казати приближан број страдалих – обајшњава др Ђурић.
ГЕНОЦИД У ХРВАТСКОМ ЗАКОНУ
Геноцид над Србима у НДХ утемељен је и записан у законима, а спроводиле су га институције на свим нивоима.
Јасеновац подразумева државни злочин над српским народом у НДХ и то је дубоки и непрелазни ров између Срба и Хрвата. Јасеновац је највеће стратиште у Независној Држави Хрватској, али не треба заборавити ни остала, а њих је било готово у сваком делу НДХ. Немци нису имали никакве ингеренције у Јасеновцу, све је било у хрватским рукама – каже др Вељко Ђурић Мишина.
„КРШКО“
По договору немачког канцелара Вилија Бранта и Јосипа Броза Тита, ратна репарација за српске жртве дата је у форми банкарског зајма, а тај новац је највећим делом уложен у изградњу система Нуклеарне електране „Кршко“ у Словенији.
Тако је југословенска нуклеарка постала највећи споменик српским жртвама које су оне саме финансирале.
Срби после тога нису могли да траже одштету од Немачке, за разлику од осталих југословенских грађана.
Највећи број ових извора је доступан и коришћен је, али научних резултата, око којих би се сагласили водећи историчари из Србије и Хрватске, нема, каже др Ђурић. Један од разлога је и то што је један број аутора своје резултате истраживања прилагодио унапред изнетој хипотези, за коју чврсто верују да је истинита.
Борис Субашић
http://www.novosti.rs/