Рат који су Србија и Црна Гора водиле против Османлија од 1876. до 1878. имао је за циљ ослобођење свег српског народа под Турском царевином.
Главни фокус за обе српске књажевине биле су Босна и Херцеговина, међутим према одредбама Берлинског мировног конгреса (1878) Аустро-Угарскa је добила право управе над Босном и Херцеговином, при чему су оне само de jure остале под султановим сизеренством.
Аустро-Угарскa која је 1878. окупирала Босну и Херцеговину, дуго је припремала и формално припајање поменутих етнички српских територија. Младотурска револуција. отворила је ситуацију за Беч да брзо реагује. Манифестом од 23. септембра 1908. аустријски цар Франц Јозеф је потврдио, „своје право суверености над Босном и Херцеговином“. Овим су поменуте земље стављене пред чин анексије.
Анексиона криза и судбина Срба у Босни и Херцеговини зближила је Србију и Црну Гору. Влада Краљевине Србије је у октобру послала меморандум црногорској влади у коме предлаже да се превазиђу међусобне несугласице (види: „Бомбашка афера“ 1907. догађај који је затегао односе два српска двора) и позива Црну Гору на заједничку реакцију. Између две владе је 24. октобра 1908. потписан савезнички уговор. У име Црне Горе потписник је био сердар Јанко Вукотић, а у име Србије премијер Петар Велимировић.
Са аспекта посматрања односа између две земље, поменути споразум и обостране тенденције за његово доношење су интересантни докази о превазилажењу криза у односима између два двора када то општи српски народни интерес налаже. Како год да било, ток наредних догађаја везан за анексиону кризу јасно је давао на знање да ће Аустрија истрајати у својој политичкој намери и да Србија и Црна Гора неће моћи да промене такву судбину.
Силе Антанте су биле мишљења да је овакав једнострани чин анексије Босне и Херцеговине противан Берлинском уговору. Оне су желеле да се ово питање решава пред међународном комисијом, не би ли се анексија спречила, а Аустро-Угарска натерала на споразум са осталим силама. Чак је и Италија, тадашња савезница Аустрије, била незадовољна оваквим аустријским руковођењем. Намјера сила Антанте да без међународне конфренције не прихвате овај чин присаједињења, слабила је пред одлучношћу Њемачке и Аустрије.
Велики диломатски успех за Беч био је споразум са Турском царевином 26. фебруара 1909. године, при чему се Турска одрекла правног суверенитета над Босном и Херцеговином у корист Аустрије, у замену за обештећење од 2,5 милиона фунти стерлинга и обавезу повлачење аустријских трупа из Новопазарског санџака.
Свакако је тачно, да је ова анексија у Србији, Црној Гори и Српству уопште изазвала велико незадовољство. Она је доживљена као велики ударац за српско питање и општи народни интерес. Обе српске државе су биле гласне у протестима против овог аустријског маневра. Оне су полагале велику наду у снагу Русије, међутим Русија је била изморена ратом са Јапаном (1904-1905) и унутрашњом политичком кризом, тако да свакако није била спремна за јачу реакцију од протеста.
У сваком случају, споразум Аустрије и Турске је везао руке свима и финализовао анексију. Русија је на ово питање морала ставити тачку и натерати суверене српске државе да се помире са анексијом ових двеју предоминирајуће српских територија. Србија је чак била приморана да 1909. потпише једну прокламацију којом даје изјаву да анексија Босне и Херцеговине не повређује српске виталне унтересе. У оваквим околностима и Књажевина Црна Гора је морала да се помири са припајањем Босне и Херцеговине од стране Двојне монархије.
Књаз Никола је овим поводом изнио прикламацију црногорском народу, са речима: „Црногорци! Ваше тужне две сестре Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српског загрљаја. Аустро-Угарска монархија замени поседнуће тих двеју покрајина коначним присаједињењем. (…) Обележје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обележја бити видни знак неправде, она ће учинити још чвршћим везе и залогу трајнога уздања у победу правде. (…) Чланом 29. Берлинског уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших суврених права у дивноме приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе Берлинског конгреса на више страна повређене, нарочито утеловљењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, само по себи, отпада и она његова одредба која ни је била наметнута у погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. више не веже“.
Немања Поповић/ИН4С