У савременој западној антируској «уметничкој» пропаганди, Путин и Путинова Русија се константно помињу у негативној конотацији, а што се историјски протеже далеко уназад све до Ивана Грозног који је представљен као крволок, а Руси као чувари свог окрутног цара у ужасној одежди.
После Октобарске револуције СССР је представљан као џелат светске буржоазије, а до Другог светског рата, у умовима Американаца и Европљана, Совјетски Савез је портретисан као источна деспотија којом влада деспот Стаљин. Када је Хитлер напао СССР, САД и Велика Британија су показивали радост и трљали руке од среће. Ипак, није се све одвијало према жељама Запада.
После Другог светског рата, СССР је као победник учврстио не само сопствену позицију на истоку Европе, већ и свој морални ауторитет. Запад је принуђен да у антисовјетској и антируској пропаганди крене из почетка.
Управо у том моменту појављују се «свеприсутни агенти КГБ-а», «Кеј Џи Би», како су говорили на Западу, који ће у наредних 50 година постати «визит карта» Русије у западној поп култури, док се сама структура КГБ-а преобратила у мрачног контролора живота совјетске и постосвјетске Русије, при чему је чињеница да је Владимир Путин потекао из редова КГБ-a била не само масовно злоупотрeбљавана, већ је истовремено дала крила формираним стереотипима о Русима.
У руској науци нови Хладни рат против Русије и Руса назива се «Други хладни рат», јер је њиме започета демонизација Русије у западној поп култури, која укључује и медијску сатанизацију Русије.
После завршетка Другог светског рата успoстављен је биполарни геополитички систем у коме је Запад почео да напада Исток свим расположивим невојним средствима. Другим речима, «демократски» Запад је повео «хладни рат» против социјалистичког Истока. «Хладни рат» је потрајао педесет година, а као победник из овог сукоба изашао је Запад.
Класично оружје у овом «рату» није се примењивало, већ се војевало методама «меке моћи», тј. антисовјетском пропагандом у кинематографији, литератури и музици, која је после слома СССР-а, узела за мету Русе, тј. становнике Руске Федерације. На деморализацији грађана Истока и Русије, пре свега морално неискварене омладине, радило је на стотине америчких и британских радио станица, попут «Гласа Америке» и «Радио Слобода». СССР, а затим Руси и Руска Федерација су у холивудским и другим западним филмовима готово увек представљани у апсолутно негативном контексту.
У савременој западној антируској «уметничкој» пропаганди, Путин и Путинова Русија се константно помињу у негативној конотацији, а што се историјски протеже далеко уназад све до Ивана Грозног који је представљен као крволок, а Руси као чувари свог окрутног цара у ужасној одежди. Западне представе о значајним историјским личностима Русије карикатурално приказују Петра Великог као личност која би требала да утеловљује полудивљи изглед свих Руса са запуштеном брадом, те поцепаном и прљавом одећом. После Октобарске револуције СССР је представљан као џелат светске буржоазије, а до Другог светског рата, у умовима Американаца и Европљана, Совјетски Савез је портретисан као источна деспотија којом влада деспот Стаљин. Када је Хитлер напао СССР, САД и Велика Британија су показивали радост и трљали руке од среће. Ипак, није се све одвијало према жељама Запада. После Другог светског рата, СССР је као победник учврстио не само сопствену позицију на истоку Европе, већ и свој морални ауторитет. Запад је принуђен да у антисовјетској и антируској пропаганди крене из почетка. Управо у том моменту појављују се «свеприсутни агенти КГБ-а», «Кеј Џи Би», како су говорили на Западу, који ће у наредних 50 година постати «визит карта» Русије у западној поп култури, док се сама структура КГБ-а преобратила у мрачног контролора живота совјетске и постосвјетске Русије, при чему је чињеница да је Владимир Путин потекао из редова КГБ-a била не само масовно злоупотрeбљавана, већ је истовремено дала крила формираним стереотипима о Русима. У руској науци нови Хладни рат против Русије и Руса назива се «Други хладни рат», јер је њиме започета демонизација Русије у западној поп култури, која укључује и медијску сатанизацију Русије.
ЗАДАЦИ САВРЕМЕНЕ ПОП КУЛТУРЕ У РУСИЈИ
Задатак савремене западне поп културе је обликовање укуса и стила живота руске омладине. На пример, данас је веома тешко наћи у самој Русији мајице са руским натписом (на руском језику и ћирилици). Суштина је потискивање руског симболизма и смисла живота формираног у Русији. На тржишту Русије доминира западна мода и масовна култура. Уместо Деда Мраза употребљава се име Санта Клаус, уместо руског кваса рекламира се кока-кола, уместо пирошки – ту су хамбургери, а деца користе „Скелетоне“, док се свуда могу видети мајице са натписима SEX и LOVE на грудима девојчица од седам до десет година старости.
На музичком тржишту уместо руске музике и класике доминира понуда иностраног „метала“, чији садржај не само да није препоручљив за омладину, него и по квалитету заостаје у односу на нормалне руске песме. Нажалост, руска омладина је главни потрошач популарне музике.
Други удар на омладину Русије врше западни (цртани) филмови, препуни секса, насиља, пропаганде сатанизма и изразито негативно сугестивни. Истраживања показују да западни цртани филмови који се приказују у Русији садрже 9,5 минута сцена насиља (док су четрдесетих година те сцене трајале око шест минута), наводи група грађана „Нормално детињство“ на порталу ickalov.narod.ru.
Руски културолог, Дмитриј Антонов, указује на сатанистичке обрасце поп културе у којој лик „другог“ (у овом случају Руса) добија наказан лик. Интересантно је да Антонов указује да је савремена поп култура демонологију као начин представљања „другог“ преузела из западног средњовековља.
Што се тиче приказивања личности Руса у холивудским филмовима, према мишљењу новинара са ren.tv, ови прикази су формирани од стране професионалаца из бранше психолога. Иначе, кад год се Руси појављују у холивудским филмовима готово увек су приказивани као пијанице и глупаци. А када неки руски филм евентуално и добије награду на Западу, то се догађа јер је аутор филма приказао Русе као алкохоличаре, а политичаре као бандите и људе склоних примању мита. Социолошка истраживања на Западу су показала да је тамошња публика тако васпитана да воли филмове у којима су Рузи демонизовани, а чак 61 посто Американаца верује томе што им се приказује на филмовима.
Списак филмова у којима су Руси приказани у негативном светлу је огроман. Ту су „Џек Рајан: Теорија хаоса“ (2013) режисера Кенета Брана. У овом филму руски олигарх жели да организује у центру Њујорка терористички напад. Филм „Источна обећања“ (2007), режисера Дејвида Кроненберга, говори о томе како руски мафијаши који су се сместили у Лондону убијају, организују проституцију и пљачке. У филму „Ноћ је наша“, режисера Џејмса Греја, развија се прича о томе како руска мафија контролише целокупно нарко тржиште Њујорка. Филм „Солт“ (2010), режисера Филипа Нојса, Руси су престављени као подли шпијуни. Главна хероина ( коју тумачи славна Анџелина Џоли) је некадашњи агент КГБ, чија је мисија да убије америчког председника. Наравно, поставља се питање да ли је то могуће, јер Руси долазе на зарђалом броду и стално пију вотку.
У бројним филмовима Руси су представљени на гори начин и од самих терориста, чак ни сомалијски пирати нису приказани у тако црном светлу као Руси. По правилу, ти зли Руси се зову Иван и Михаил, а жене Наташа. Увек су представљени као моћни, агресивни, глупи, вечно пијани – то је лик Руса (посебно руских војника) у америчким филмовима. Према мишљењу експерата за филм, на оваквој представи Руса радио је тим професионалаца, који је укључивао и психологе, јер је требало нагласити најниже страсти и лудачке црте карактера. Постоје истраживачи који тврде да се креирањем негативног приказа Руса у америчким филмовима бавила и ЦИА. Исти принцип у представљану Руса преузели су и аутори цртаних филмова где се чак приказује и историја (у циклусу цртаћа „Икс-људи“), где су приказани ликови Црвена Омега или Аркадиј Васиљев, најамник КГБ-а, серијски убица који је заврбован од руских тајних служби. Такође, Aмериканци су креирали и цртани лик Руса инжењера Ивана Дранка, коме је главно оружје електрични бич. Овај лик је доспео и до великог филмског платна у филму „Ајронмен 2“ и, наравно, да је по сценарију лик овог Руса био представљен као велико зло.
Свет је препун стереотипа, а стереотипи који имају још и национални предзнак су прилично популарни. Највероватније да у свету нема нације коју из неких разлога не исмевају. Руси у том свету заузимају једно од водећих места, поготово на Западу, на коме пропаганда, без обзира на уметнички облик изражавања, обилује мноштвом стереотипа, али и сведочанстава о томе на који начин овај део планете размишља о Русима. Стереотипи настају из две основне врсте разлога: историјских и културних разлога. Руска историја и култура су непознаница за Запад, а обрасци живота, државе и менталитета су представљени на крајње негативан начин, при чему су сами Руси приказани као дивљи народ сурове нарави, која се спаја са патриотизмом тек када се добро налију алкохолом (квасом и вотком).
Када је музика у питању, парола „секс, дрога и рокенрол“ такође подлеже модификацији. Када су Руси у питању, секс је представљен кроз симбол бабушке, употреба вотке заменила је употребу дроге, а музика поистовећивана са балалајком.
Шта се догађа иза „железне завесе“ питали су се људи на Западу, а на ово питање покушавали су да одговоре поп и рок музичари.
У албуму Битлса „Back in the U.S.S.R.“ («White Album», 1968.) налази се једна од најпопуларнијих песама у којој се спомиње СССР. Песма је удахнула живот легенди о „тајној посети“ Битлса СССР-у средином шездесетих година XX века. Истина је, заправо, да је Пол Макартни ову песму написао током посете Индији, а не Совјетском Савезу. Макартнију је дошла идеја да напише пародију на песму «California Girls» Beach Boys-а, а користио је и песму «Back in the U.S.A.» Чака Берија. Тако су се појавили стихови о украјинским и руским девојкама које Макартнија „слуђују лепотом“ и које га терају да се увек изнова „враћа у СССР“. Сам Макартни је признао да у то време није ништа знао о СССР-у, али да је чуо да су и тамо популарни. Сматрао је то корисним потезом давања сигнала како су Битлси популарни чак и у Русији, те да треба дати повода Русима да Битлсе позову на гостовање.
Ништа мање популарна песма са руском тематиком је Стингова песма под називом „Russians“ (са албума «The Dream of the Blue Turtles», 1985.). Настала у време поновног распиривања Хладног рата песма је поставила питање „Хоће ли Руси рат?“, али и давала одговор: „Имамо исту биологију, без обзира на идеологију… Руси воле своју децу, ништа мање него ми“. О настанку песме Стинг каже: „Имао сам пријатеља на универзитету који је пратио руске емисије на телевизији – Једном сам видео неку дечју емисију налик нашем «Sesame Street-у» и остао зам запањен колико је била квалитетна. Тада сам схватио да ако Руси тако воле своју децу, онда они нису заинтересовани да ратују са нама“.
Подршку антиратним тендецијама дала је и немачка хеви метал група „Accept“ са песмом „Russian Roulette“ (са истоименог албума «Russian Roulette»). Када се појавила 1986. године песма је постала веома популарна и најслушанија песма бенда.
Чувени Елтон Џон посветио је песму “Nikita” Совјетском Савезу. Песма је отпевана на енглеском, а на том језику је немогуће одредити да ли је песма посвећена жени или мушкарцу. Сам Џон у песми два пута помиње „како је познавао девојку Никиту коју није могао звати“, сугеришући на неслободу у СССР-у. У видео-клипу, Никиту, девојку пограничну службеницу, играла је Ања Мејџор.
Шкотски бард Ал Стјуарт обраћа се политичарима у песми „Russians & Americans“ (са истоименог албума «Russians & Americans», 1984.), а која је посвећена односима Руса и Американаца, подељених „жељезном завесом“. „Руси и Американци држе свет на својим леђима, вођени прошлим догађајима, они могу претворити планету у прашину; Толико заједничког, а тако мало поверења … „
Крис де Бург који је почетком 80-их година прошлог века постао веома популаран захваљујући успеху песме «The Lady in Red», поиграо се са шпијунском тематиком у песми „Moonlight & Vodka (са албума «Man on the Line», 1984.). Место догађаја је московски бар, а херој је Џејмс Бонд, који у хладној ноћи има носталгију за домом. „Шпијунажа, то је озбиљан посао… Девојка која ме стреља очима, уверен сам, ради за КГБ“. Крис је веома добро знао о чему пева, јер је његов отац радио као дипломата, а заправо био шпијун британских обавештајних агенција.
После више од 20 година музичар је посетио Русију и упознавши се са њеном историјом и народом, написао је другу песму – «Leningrad» (са албума «The Storyman», 2006.) коју је посветио блокади Лењинграда. У овој песми пева и руски хор.
Године 1974. британска група „Renaissance“ изашла је пред јавност са песмом „Mother Russia“ (са албума „Turn Of The Cards“, 1974.), надахнута стваралаштвом Александра Солжењицина, посебно делом „Један дан Ивана Денисовича“, које говори о животу затвореника у Совјетском Савезу. На исту тему снимао је и познати енглески хеви метал бенд „Iron Maiden“, који је 25 година касније такође снимио песму Mother Russia – (са албума «No Prayer For The Dying», 1990.). Песма је била посвећена другој Русији, држави која се подвргла перестројци на свим фронтовима. „Мајко Русијо, сети се своје прошлости и подигни главу/Имаш се чим поносити, ти си поново слободна“. Бенд је ипак погрешио. Горбачовљеву перестројку руски народ је одбацио, јер није донела слободу, већ пљачку државне имовине, сиромаштво, деиндустријализацију, распад државе и потпуну кризу морала.
Средином 90-их година XX века када је уместо СССР-а формирана Заједница Независних Држава (ЗНД), појављује се диско-хит Швеђанина познатог под псеудонимом „E-Type“ «Russian Lullaby». Смисао ове песме је тешко открити. Песма је имала само ефектан назив, а њен аутор Мартин Ериксон је постао љубимац народа и замало није постао УН-ов амбасадор добре воље са простора западне Европе. Мартин је самог себе изложио поприличном ризику јер се усудио да на руском запева: „Поздрав! Мене зову Е-типом! На здравље!“
Године 1993. Том Вејтс објавио је песму „Russian Dance“ (са албума «The Black Rider», 1993.). Према мишљењу музиколога, маестру је као никоме до тада, пошло за руком да у овој песми изрази сложени руски дух, иако аутор никада није био у Русији.
Крајем 80-их година прошлог века непозната италијанска група „Midnight Moscow“ објавила је песму којом подржава перестројку Горбачова („Tovarisc Gorbaciov“, 1987). На исту тему (и у исто време) немачка панк дива Нина Хаген објавила је још једну екстравагантну песму посвећену Михаилу Горбачову (део је отпевала на руском, што није изненађење, јер је рођена у Источној Немачкој где се учио и руски језик).
Хладна руска зима надахнула је у своје време метал групу из Лос Анђелеса „Лондон“ која је у свом трећем и последњем албуму «Playa Del Rock» (1990) укључила и песму «Russian Winter» у којој је описана хладноћа која обузима душу у моменту самоће и депресије.
Италијан Масимо Растрели (уметничког имена „Mr. Zhivago“), непознат у самој држави где је рођен, има култни статус у далекој Русији. Овај стаус је заслужио захваљујући стиховима песама које је написао 80-их и 90-их година XX века, а које су објављене 1991. године под називима «Little Russian» и «Love In Moscow» са којима је Mr. Zhivago представио јединствен албум коме је пошло за руком да заувек остане у сећању целокупне, а не само руске публике.
Звезда диско музике 70-их година XX века била је група „Boney M“ која је успела да постане популарна у СССР-у захваљујући песми «Rasputin» (са албума «Nightflight To Venus», 1978.). Песма је побудила велико интересовање за личност Распућина међу слушаоцима у Совјетском Савезу, што се није свидело властима и због чега су је забранили. Ипак, група Boney M је 1978. године допутовала у Москву и одржала чак 10 концерата (истини за вољу, нису имали одобрење да певају „Распућина“.
Други хит немачке групе Dschinghis Khan „Moskau“ (1979), објављен готово у исто време са песмом „Распућин“, забрањен је у СССР-у из бизарно смешних разлога. Апсолутно безопасна песма коју су сматрали подривачком и крајње идеолошком, јер се у њој говори о томе да је Џингис Кан, попут Немаца, желео да освоји Москву и испровоцира организаторе Олимпијаде у Москви 1980. године. У суштини, у тексту песме „Москве“ фигурирали су Козаци, балалајке и други «tovarishchi», а прослављала је златоглаву Москву и „прекрасну државу − Русију“.
Најпознатији хит са темом Москве, свакако је песма «Stranger in Moscow» Мајкла Џексона, објављене на албуму «History: Past, Present and Future», 1995. године. Краљ поп музике је гостовао у Москви 1993. године наступајући пред масом обожавалаца, а после концерта написао је у хотелу грозну песму о самоћи.
Велику конкуренцију „Подмосковским вечерима“ на Западу, почетком 80-их година прошлог века чинила је рок група из Њу Џерзија „The Feelies“ са песмом „Moscow Nights“ (са албума «Crazy Rhythms»). Чланови групе The Feelies јесу пионири колеџ рока, који су надахнули групе попут REM-а и Velvet Underground-а. На исту тему „Москвских вечери“ певала је и финска готик метал група Reflection. Они су Москву представили као град где живе истовремено најокрутнији и најсрдачнији људи на планети.
Аустријанац Фалко снимио је песму о романтичном виђењу Кремља (песма «Kissing in Kremlin»). Песма је дуго чекала на објављивање, чак 11 година, и објављена je тек на албуму раритетних аудио снимака «The Spirit Never Dies», након трагичне смрти музичара.
Северна престоница Русије – Санкт Петербург (Лењинград) тек неколико пута се спомиње у песмама мизичара са Запада. Једна од таквих песама је „Leningrad“, групе „Leningrad Cowboys“ (са албума „Go Space“, 1996.). Песма је носталгична и говори о једном случају када се у отаџбину враћа емигрант који не препознаје свој родни град. „Где су нестали моји другови, моја породица? Ишчезли су, чак и град има друго име – Санкт Петербург. Вратите ми моје сећање, вратите ми мој Лењинград“. Другу песму о Лењинграду снимио је Американац Били Џоел (Billy Joel), на албуму „Stormfront“ (1989), у којој пореди судбине два хероја, који после перестројке долазе са породицом у госте код руског колеге и која се завршава стихом: „Ми нисмо знали какве другове имамо, док нисмо дошли у Лењинград“.
Када се говори о поп култури не мисли се само на музику. Наиме, научна дефиниција у себи садржи осим музике, филм, цртани филм, књижевност, медије (укључујући и интернет), моду, кухињу, рекламе, спорт, туризам, дизајн и мноштво других елемената. Фолклор (бајке, легенде итд.) и наука (у њеној популарној верзији) се такође сматрају делом (или једним од извора масовне културе).
Претпоставке за формирање поп-културе налазе се у наличју структуре масовног друштва. Међутим, култура добија предзнак «поп» у случају ако се преобраћује у нешто боље од игре разума или стваралачких рефлексија – одређен производ мора постати нашироко познат и популаран у друштву како би се подвео под појам термина поп-култура. «Звезде» светске поп културе постали су многобројни музичари, глумци, новинари, политичари, спортисти, уметници (Салвадор Дали, Пабло Пикасо, Енди Ворхол), писац (Ернест Хемингвеј), научници (Алберт Ајнштајн и Зигмунд Фројд), религиозни лидери (римске папе и Далај Лама), познати терористи (Карлос «Шакал» и Осама Бин Ладен), психопатолошки криминалци (Џек Трбосек, Чарлс Менсон), литерарне личности (Џејмс Бонд и Хари Потер), хероји цртаних филмова (Мики Маус, Чебурашка), револуционари (Ернесто Че Гевара и Мао Це Тунг), личности из цртаних серија (Супермен, Спајдермен итд.), аутомобили (Фолксваген „буба“), пића (Кока-кола и Пепси), телевизијски канали (MTV и CNN), храна (хамбургери и суши), електроника (мобилни телефони и компјутери), одећа (џинс и бикини), животиње (панда), биљке (конопља), градови (Париз), планине (Еверест) и многе друге личности, објекти и појаве.
У сваком случају, уз помоћ поп-културе формира се неки нови начин комуникације, који користи велики број људи у свакодневном животу: на пример, духовите фразе политичара или ликова из реклама, догађаје или изреке из тв серија или филмова које постају део њиховог језичког и мисаоног фонда, а користе их као пословице или илустрације сопствених мисли и говора.
Појам «поп-култура» (pop-culture) настао је почетком 1930-их година, а озбиљно проучавање почело је тек 1960-их година. До сада је на ову тему објављено мноштво истраживања, а аутори су покушали да дају тачну дефиницију тога шта је то поп-култура, у односу на то да ли она представља доминантну културу одређене групе људи (субкултура) или масовна култура. До сада нема сагласности по овом питању.
Прослављена филозофска «Франкфуртска школа», чији су најпознатији представници Теодор Адорно и Херберт Маркузе, дошла је до закључка да развој масовне културе објашњава суштину потрошачког друштва (капитализма). Произвођачи «културне робе» (на пример, филмова и књига), које су Адорно и његови следбеници назвали «индустријском културом», заинтересовани су за увећање добити и зато «потчињавају» друштво својим интересима. Последица је појава хегемонијје одређених образаца културе. По правилу ти обрасци нису високог квалитета – њихова суштина је да масовна производња није заинтересована за производњу скупе робе високог квалитета, потребна је јефтина роба која ће бити доступна већини потрошача. Због тога друштвени слојеви радника страдавају због ширења масовне кутлуре, јер се њихови видици сужавају. Фактички, поп-култура је постала способна да контролише мисли и осећања најширих народних маса.
Друго објашњење пружа тзв. «аристократска теорија», заснована на «стваралачкој елити», која чини мањину у друштву. Могуће је говорити и култури елите (елитистичкој култури) и о култури «маса» – «масовној култури». Аутор ове теорије је Алан Свингвуд (Alan Swingewood), који је 1977. године објавио истраживање «Мит масовне кутуре» (The Myth of Mass Culture). Свингвуд сматра да је узрок бума поп-културе слабљење традиционалних друштвених институција, као што су религија и породица. Другим речима, савремено друштво је изгубило хијерархију власти, која је вољно или невољно, одговорна за формирање културних укуса. У XX веку њихово место су заузели масовни медији који су постали креатори укуса друштва (путем рекламирања одређених књига, изложби, филмова…).
Зоран Милошевић Балканска геополитика