Случајеви две девојке, заточенице ИСИС-а, Шамиме Бегум и Ходе Мутане, којима је забрањено да се из последњег упоришта Исламске државе (ИС) врате на Запад, где су рођене, покренули су дебату о улози жена у том самозваном “калифату”.
У америчким медијима се све више поставља питање да ли су оне жртве или учесници у изградњи те назови-државе, која почива на злочинима.
Истовремено се преиспитује досадашњи поглед на такве жене као покорне и пасивне супруге верских фанатика, а неки, чак, сматрају да од ће њих зависити будућност ИС.
Иако је на Западу и даље присутан стереотип о женама у Исламу, за њих, међутим, оне које су отишле у „џихад“ нису то радиле под принудом, већ су у томе виделе прилику да постану део нечег значајног, оцењује за ЦНН Мубараз Ахмед, аналитичар Института за глобалну промену.
ИС је, у пропаганди којом је привлачила странце, указивала да жене могу имати улогу у њиховом пројекту изградње „државе“, и то не само као домаћице и мајке, већ и као борци и активисти.
То је постало још упадљивије како је ИС све више губила моћ и територије, па се од инсистирања на крутој хијерархији полова преусмерила ка одобравању, чак и подстицању жена да преузму борбене улоге, пише за „Њујорк тајмс“ Вера Миронова са Универзитета Харвард.
ИС је протеклих година припремала терен за то. Крајем 2017. су позивали жене да се припреме за битке, а прошле године су у пропагандном снимку девојке са „калашњиковима“ хваљене као „чедне жене-борци, на путу ка Господу, у одећи чистоте и вере“, које траже „освету за своју веру и за част својих сестара“.
Пораст броја жена у борбеним редовима ИС можда и није толико велики преокрет као што се чини, наводи Миронова.
Иако оне које су биле удате за припаднике ИС, а сада би да се врате на Запад, кажу да су у „калифату“ биле само домаћице, познато је да су од самих почетака тог исламистичког покрета многе жене биле радикалније од својих мужева.
Миронова наводи да су у неким случајевима жене биле те које су инсистирале да им се мужеви и синови прикључе ИС, док су неке тражила да их удају само за борце са прве линије фронта, како би биле део „праве муџахединске породице“.
Иако пропаганда ИС објашњава укључивање жена у борбу као „кампању којом почиње нова ера победа“, чињеница је да је то учињено из очаја – изгубили су практично целокупну територију, а већина бораца-мушкараца је убијена, рањена или заробљена.
Све је, међутим, више гласова који упозоравају да би ИС могла бити још опаснија са неизбежним преласком у илегалу, а у том виду борбе, жене им могу донети предност.
Миронова пише да су у Ираку тога свесни. У анкети у децембру, више од 80 одсто људи рекло је да су жене у редовима исламиста биле подједнако радикалне као мушкарци, да имају значајну улогу у ИС, као и да очекују да ће управо оне у будућности представљати опасност.
Девојке као Шамима и Хода спаковале су се и отпутовале на други крај света не зато што су слепо веровале у пројекат ИС, већ зато што су сматрале да им он пружа више него њихов живот на Западу, преноси Танјуг.
Спречавање нове генерације девојака да учине исто захтева озбиљно размисљање, а одговор мозе бити само пружање већих могућности и оснаживање жена као појединаца, каже Ахмед.