Да ли су пре напада Немачке на Југославију 1941, Срби одбили понуде Берлина које су се тицале Солуна и помагали грчку војску, или су нешто радили Грцима иза леђа – тема је која је изазвала полемику прошле недеље у атинском дневнику „Катимерини“.
Питање Хитлерових понуда којима је настојао да приволи Југославију да приђе силама Осовине поново је отворио немачки новинар Михаел Мартенс, објављујући одломке из своје књиге у припреми – „Иво Андрић. „Европски живот“, насловљавајући свој текст у грчком листу: „Солун, поклон нациста Београду.“
На Мартенсов текст реаговао је Спиридон Сфетас, грчки професор новије и савремене балканске историје Аристотеловог универзитета у Солуну: „Срби одбијају немачки поклон.“ „Новости“ преносе делове оба текста.
Мартенс пише да је у јуну 1939. године, приликом посете принца Павла Берлину, Хитлер хтео да га убеди да закључи стратешки савез са Немачком, али да у томе није успео. Ипак, наводи даље, Хитлер није одустао и „баца на сто атрактиван предлог: нуди Солун“.
У Београду постоји једна група српских официра и политичара која настоји, још од Балканског рата 1912, да освоји град као ратни плен – тврди Мартенс.
Он пише и да се у „поверљивом документу Рајха“ помиње југословенски војни изасланик Владимир Ваухник, који је рекао једном немачком официру да је Београд „забринут због Солуна, за који је веома заинтересован“, док у својим мемоарима, Ваухник наводи догађаје „сасвим другачије“.
У јужноамеричком изгнанству, Ваухник тврди да се увек противио таквом плану, као и шеф дипломатске мисије, Иво Андрић. „Питао сам др Андрића да ли је знао неке намере југословенске владе у вези са Солуном, које је он категорички одбио, тврдећи да свака таква акција треба да се окарактерише као непријатељска, као издаја Грчке“.
Мартенс, међутим, тврди да немачки документи из 1941. „говоре другачијим језиком“ у односу на ове мемоаре.
„Немачка амбасада наводи да се проблем припајања Солуна Југославији и даље интензивно разматра у Београду. Хрвати су против“, бележи немачки новинар.
Заменик министра Фон Вајцекер пише 3. децембра 1940. године у свом нотесу шта Хитлер нуди Југославији: „Солун бесплатно, само мала превара Грчкој и тако индиректно газимо и Британију“ – наводи Мартенс.
Принц Павле одговара, даље пише овај аутор, да је доношење такве одлуке веома тешко, наводи порекло своје супруге и своју личну симпатију према Енглеској. „Али, упркос свему томе, он жели Солун.“
Реагујући на Мертенсов текст, професор Спиридон Сфетас објашњава да су немачки документи које је користио новинар већ деценијама познати историчарима и да је ово питање проучавано и потпуно разјашњено.
Лука у Солуну била је од виталног значаја за привреду Југославије између два светска рата. Југославија није настојала да окупира град, већ да обезбеди слободан приступ луци, након што је била одсечена од Јадрана. Питање је напослетку, између 1928. и 1929, а без икаквих последица по суверенитет Грчке, разрешио Елефтериос Венизелос. У периоду од 1929. до 1941. од стране Београда није било приговора на функционисање српске слободне зоне у Солуну – наводи грчки професор.
После италијанског напада на Грчку, како даље наводи, српско-хрватска влада Цветковић-Мачек размотрила је сценарио о привременој окупацији солунске луке, како она не би прешла у италијанске руке, а Југославија била одсечена од Егејског мора:
То је био потез који југословенски кругови нису тумачили као усмерен против Грчке, која би више волела привремену југословенску окупацију луке (уз гаранције о повратку), него трајну италијанску окупацију.
Са почетком грчког контранапада на Италију, југословенски планови су напуштени. Српска војска је војним материјалом суштински помогла грчкој војсци која се борила у Албанији и истовремено одбила да дозволи пролаз италијанској војсци преко југословенске територије. Да је до тога дошло, Италија би опколила грчку војску.
Берлин је интензивирао свој притисак како би Југославија под повољним условима пришла силама Осовине, а они би могли овако да се дефинишу: Југославија би де факто остала неутрална, био би сачуван њен територијални интегритет, не би учествовала у ратним операцијама, нити би се преко њене територије преносио војни материјал, а после рата би себи припојила Солун.
Англофил регент Павле, ожењен Гркињом, није се показао спремним да прихвати поклон и напоменуо је да у том случају не би остао на власти ни шест месеци. Због још свежих сећања на злочине Аустријанаца током Првог светског рата, Срби нису били спремни да буду „поткупљени“ и да учине такву срамоту против својих бивших савезника.
СКАНДАЛ СА ХЕРТОМ МИЛЕР
Новинар Михаел Мартнес, који је био и дописник „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ из Београда (2002-2009) остао је упамћен у српској јавности по скандалу приликом гостовања немачке нобеловке Херте Милер у Београду 2017.
Иако је био договор да се Милеровој током књижевне вечери не постављају политичка питања, управо је Мартнес то учинио тенденциозно, што је резултирало тиме да је Милерова усред Београда правдала НАТО бомбардовање, оптуживала Србе и СПЦ за рат на КиМ и у БиХ.
Немачки новинар и писац Михаел Мартенс, који је нобеловки Херти Милер на књижевној вечери у ЈДП-у упућивао политичка питања, подстичући је да понови шта мисли о Србима, огласио се текстом у свом листу „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ и наставио тамо где је почасна гошћа Сајма књига стала:
У главни град Србије је стигао монструм. То је бар утисак који морају да имају конзументи српских медија. Монструм се, према њима, зове Херта Милер… Ако је веровати већини медијских извештаја, њено представљање је начисто омануло – иронично пише Мартенс.
У жељи да немачким читаоцима покаже како је српско друштво и даље затуцано и националистички острашћено, сматрајући ваљда да је Милерова у праву када и даље правда НАТО бомбардовање СРЈ, Мартенс наводи све наслове из наших дневних новина, међу којима и онај из „Вечерњих новости“: „Хертино ружење српског народа“. Овај гост Београда и Сајма књига истиче да је у питању „разбијачко новинарство којем куља пена на уста“.
И српски патриотски песници и мислиоци су се јавили за реч. Емир Кустурица, на пример… у Сарајеву рођени српски шовиниста по опредељењу, који самопроглашену мањкавост свог муслиманског порекла из Босне већ годинама покушава да компензује посебно приљежним србовањем – истакао је Мартенс, и закључио:
Кћерка једног СС војника је показала српском друштву огледало. Многи који су се у њега загледали видели су само једно ружно искежено лице – и побркали га са лицем Херте Милер.
Скандал са нобеловком се можда не би ни догодио да је Мартенс поштовао протокол. Њега је, иначе, организациони одбор наступа четири земље немачког говорног подручја одредио да води разговор с нобеловком.
Сугерисао сам Мартенсу да не поставља политичка питања, већ да се усредсреди на њену литературу – каже, за „Новости“, Иван Ивањи, који је, с немачким новинаром, водио разговор с Милеровом. – У првом тренутку је прихватио, али када му је амбасадор Немачке у Београду Аксел Дитман забранио да говори о политици, он је, ваљда из ината, урадио супротно. Уосталом, тај гест личи на њега.
Ивањи нам је открио да је планирао да после Сајма отворено говори о свим лажима нобеловке Милер.
– Она се Западу представила као жртва Чаушескуовог режима, а њена прва књига штампана је у Румунији у тиражу од 2.000 примерака – каже Ивањи. – У доба румунског диктатора добила је књижевну награду, као и стан у Темишвару. Толико о прогањању ње као ауторке. Остварила је каријеру на антикомунизму, а у ЈДП-у је јавно рекла оно што већина Немаца мисли о нама.
http://www.novosti.rs/ Њуз фронт