Среда, 20. фебруар 2019. На првој страни “Новости” наслов “Лондон против укидања приштинских такса?”. “Велика Британија је на недавном састанку земаља Квинте спречила усвајање оштрог закључка о укидању такса Приштине на робу из централне Србије.”
Четвртак, 14. фебруар 2019. Амбасадорка Велике Британије Карен Пирс, на протеклој седници Савета безбедности УН, изнела је тумачење Резолуције 1244, према којем ако нешто није изричито забрањено, онда је дозвољено, па тако и формирање војске Косова.
Петак, 8. фебруар 2019. Велика Британија поновила захтев да се Косово заувек скине са дневног реда Савета безбедности Уједињених нација.
Среда, август 2018. Први пут после 18 година не разматра се извештај генералног секретара УН о ситуацији на Косову и раду Унмика. Велика Британија која председава раду овог тела, ово питање није ставила на дневни ред.
Новембар, 2017. После одлуке Суринама да повуче одлуку о признавању Косова, Велика Британија повлачи крајње непримерен и неуобичајен дипломатски потез: улаже протест Суринаму. Хашим Тачи хвали Велику Британију: “Независност Косова носи и велики печат Лондона.”
Среда, 8. јул 2015. Велика Британија подноси Савету безбедности УН предлог Резолуције о Сребреници, која је покушај да се Србија и Република Српска прогласе једине одговорне за злочине у БиХ и да се читав наш народ жигоше као геноцидан.
Прелиставање хронике минулих времена, могло би да нас врати и век и по уназад и доведе до праидеје за “Сребреничку резолуцију”, када је далеке 1876. године, у времену српско-турског рата, Бенџамин Дизраели, председник британске владе, оптужио Србију да води “мрзак и злочиначки рат против свих принципа јавног морала и части”. Српску национално-ослободилачку борбу назвао је “српском завером потпомогнутом и руским новцем и руским војницима”. Радовао се сваком српском поразу, а у јесен 1877. предлагао је Аустријанцима да је окупирају.
Србофобија која провејава безмало два века у главама стратега у Лондону, јављала из само једног разлога – страха да су Срби “главни коњовоци руских козака на топле воде Медитерана”. Због тога је од избијања Првог српског устанка главни правац британске спољне политике био очување територијалне целовитости Турске.
Заслугом Велике Британије, на Берлинском конгресу, онемогућено је проширење Србије ка југу, а Босна и Херцеговина је, практично, поклоњена Аустрији. Чланови британске делегације, лордови Расел и Солзбери, у Берлину су се према Србији понашали као да су у отвореном рату са њом.
Начела ове политике Енглези су у највећој мери задржали и на почетку 20. века. После мајског преврата 1903. године и убиства краља Александра Обреновића, Лондон прекида дипломатске односе са Београдом. Бојкот траје три године: Никола Пашић вештом дипломатском игром, обећањем да ће британске фирме градити железничку пругу од Београда до Јадрана, одобровољава охолу господу са обале Темзе.
У међувремену, и у Лондону је постепено сазревало уверење да њихов главни непријатељ није Русија, већ Немачка, и њена агресивна спољна, империјална политика на Балкану. Тако мењају политику према српском народу и његовој држави.
Анексија БиХ и балкански ратови допринели су позитивнијем третирању Србије и Срба у британском политичком животу и јавности. Ипак, њена туркофилска политика трајаће све до уласка Турске, у Првом светском рату, на страну централних сила, у јесен 1914. године.
Значај српске војске у сламању отпора централних сила била је јединио разлог зашто су Енглези, повремено, бивали “широке руке” и нудили Србији разна територијална проширења према западу Балкана. Али, то се дешавало само док је рат трајао и док коначан исход није био известан.
Крај Првог светског рата донео је промену граница, али не и промену односа светске политике према српском питању, који је, као што видимо, остао до данас.
Када је протутњао рат, новој творевини на Балкану, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, испостављен је “дебели” рачун за сву помоћ коју је добијала српска војска. Све у свему Велика Британија је захтевала да јој се плати 20 милиона фунти стерлинга… У ову суму није била урачуната камата од пет одсто годишње, која је већ 1. јануара 1921. године достигла цифру од милион фунти.
Британска потраживања углавном су се односила на војну опрему и други ратни материјал, који је преко Француске испоручиван српској војсци. У Београду су били шокирани овим захтевом. Дошло је до великих и мучних расправа. Влада Краљевине “троименог” народа упорно је доказивала да би сума на коју је рефлектовала Велика Вританија морала да буде смањена бар за шест милиона фунти!
Колико су лихвари са Темзе били безочни и алави види се из рачуна од 187.350 фунти који је достављен за транспорт српских добровољаца из Сибира до Солуна!
Велика Британија је по сваку цену хтела да дође до овог новца. Није презала ни од уцена и претњи. Тако је, за извесно време, зауставила испоруке Југославији, у роби и материјалу из Бугарске, на име ратне штете… Београд је био присиљен да 1927. године прихвати све захтеве Велике Британије. Потписан је споразум о исплати ратног дуга, уз једну једину олакшицу – да доспеће последње рате буде 1988. године.
Наплата ратног дуга није била једина преокупација Британије у новоствореној краљевини. На све могуће начине покушавала је да и економски веже Југославију за банкарске институције у Лондону. Оснива читав низ британских предузећа за експлоатацију рудног блага и убрзо, по економском утицају потискује Француску. Стекавши овакву позицију, Британија почиње да се најактивније уплиће и у југословенску унутрашњу политику. Видело се то нарочито у случају Хрватске. Све што се догађало у Југославији у вези са хрватским питањем било је под будном пажљом Владе Велике Британије. Они ће пласирати изреку – Србин ради, а Хрват мисли…
Преко професора Ситон-Вотсона, који је важио за познаваоца балканских прилика и који је неговао пријатељске односе са хрватским првацима, пласирана је идеја за преуређење државе стварањем седам федеративних јединица – Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине, Србије, Македоније и Црне Горе. И стварање Хрватске бановине 1939. године искључиво је плод овог круга британских политичара и обавештајаца.
Када се упореди идеја о стварању седам федералних јединица и документ који је пред смрт, у Британском државном архиву, пронашао др Мирослав Свирчевић, сарадник Балканолошког института, под називом “Основа за политику према Југославији” од 11. априла 1943. године, онда је много лакше разумети положај Србије у југословенској држави после Другог светског рата. Затим, може се врло лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уређења према Уставу од 1974. године, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, САП Војводине и САП Косова, те српског народа у другим југословенским републикама.
Када је Хитлерова армада закуцала на границе Југославије, Енглези су понудили само савете и борбени дух.
Дугогодишња упозорења кнеза Павла на економску експанзију Немачке према Југославији, апели за доделу кредита за куповину наоружања, остајали су без одјека. Лондон ће крајем тридесетих година, “из поштовања према кнезу Павлу, и као знак добре воље”, наручити осамдесет комада ћурака више (и бројком 80, да не би било забуне).
У то време, Немци од Југославије купују жито и суве шљиве по дупло већој цени него што је била на светском тржишту. У Британији све то мирно посматрају, као што не реагују на Хитлерово ширење по Европи, све до пада Француске.
Европа је загазила у Други светски рат, у новембру 1939. године, када је у Немачкој отворено питање позадине атентата на краља Александра у Марсељу. На оптуженичкој клупи се нашла енглеска тајна служба.
У брошури од седамдесетак страна чији је наслов “Траговима Сикрет сервиса”. Немци су директно оптужили Енглезе да су они организатори убиства. Разлог: нерешени проблеми са Великом Британијом око концесије налазишта олова, цинка и Александров декрет којим се ограничавају енглески профити.
Мотиве за овакав однос Британаца према Србији и Србима можда најбоље илуструје Черчилов савременик, војни историчар Лидл Харт, који је написао: “Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.”
ЧЕРЧИЛОВЕ ИЗМИШЉОТИНЕ
И Винстон Черчил у својим мемоарима није могао да одоли, а да бар мало не “начепи” Србе. Пишући о условима које је Југославија тражила да би приступила Тројном пакту, изрекао је једну ноторну неистину.
Он тврди да је председник Владе Никола Цветковић ставио потпис на документ у ком је било дозвољено Немцима да слободно, без икакве контроле, користе железнички превоз кроз Југославију. Измислио је и податак да је краљ Петар, сутрадан после пуча, побегао из двора преко крова и пришао пучистима.
Иван Миладиновић
http://www.novosti.rs/