Прерано си нас напустио.Прерано си моћни двоточкаш, небеским кочијама заменио.Бескрајно тужни што смо те изгубили, а опет срећни што смо имали ту привилегију познавати те.
Знам да си нас данас са небеских друмова посматрао и био љут што смо тужни.
Расплакао си нас брате. Расплакао си твоје вукове.
Опрости што нису били јачи.Испод тих чврстих лица куцају велика срца, ти то знаш најбоље.
Чувај се горе.
А ми..
Ми ћемо те чувати, тамо, где се чувају они који су отишли, а заувек остали.
Данас се опраштамо од тебе. Знамо, да негде од горе гледаш на нас који смо се окупили да одамо почаст Теби-великом Човеку. Теби- оцу четворо деце, теби- дивном супругу, теби –брату, пријатељу, колеги, сараднику.
Препуна сала Скупштине града, и још безмало толико испред ње оних, који су дошли да теби искажу поштовање. Потресни говори, сузе, мук и неверица.
Како да прихватимо да си отишао? Како да разумемо неразумно, како да прихватимо да те безуман чин онога коме си увек био спреман да помогнеш, заувек одвојио од твојих најмилијих?
Како да објаснимо Лазару, Јелени, Уни и Тари да је тата отишао на пут без повратка. Како, када ни сами не верујемо.
Погледај како се твоја мати храбро држи, исто као што се храбро држи и твоја вољена, мајка четворо ваших анђела. Погледај ко је све дошао да се последњи пут са тобом поздрави.
Чујеш ли овај мук што болом одзвања.
Видиш ли колико снаге улажу твоји другови, како им кнедла у грлу стоји.
Опрости им ако се која суза омакне. Јаки су то момци, чврсти као што си и ти био, али исто тако су људи великог срца. Које данас болом за тобом откуцава.
Чувај се тамо горе.
Вози пажљиво небеске кочије и не брини за твоја четири анђела. Рекли смо им да си отишао на пут. Чекаће те и бити добри. Најбољи, као што си и ти био. Бићеш поносан на њих.
Лола Ђорђевић