Србија није схваћена у историји. Свет није разумео огроман значај који има ваша географски мала земља. На Западу се заборавља шта је све Србија донела европској и светској историји, науци, духу, култури, политици. Не заборавимо шта свет дугује Србији, мото је моје личне борбе. Нисам само ја у питању. Има Руса, Енглеза, Италијана, Француза који скрећу пажњу на то колико је Србија, у суштини, важна земља, чега, можда, Срби сами нису ни довољно свесни.
Тако, о нашој земљи, у разговору за „Новости“, говори француски писац и новинар, амбасадор културе при Унеску, историчар по образовању, заменик директора редакције „Фигаро магазина“ Жан-Кристоф Бијисон, који је Србију почео да посећује 1996. године, када је написао своје прве репортаже о нашем главном граду. Од тада, објавио је бројне књиге и текстове о Србији, Србима и Београду.
У почетку је то био искључиво професионални однос. С временом, почео сам да се занимам за историју, географију, културу, дух и цивилизацију Србије. И то ми је постала страст! – каже Бијисон.
* Ускоро ће бити обележена двадесета годишњица бомбардовања Србије. И том приликом сте били с нама?
Тог дана када је започело бомбардовање, спонтано сам увече са својим пријатељима отишао пред Амбасаду Русије у Паризу. Неколико дана касније организоване су велике манифестације на тргу Конкорд, са барикадама испред америчке амбасаде. Том приликом су ме ухватиле и камере док сам носио повређену жену до кола хитне помоћи. Протестовало се и на париском Тргу Републике.
* Били сте у нашој земљи током бомбардовања…
У Србији сам, током бомбардовања, боравио два пута, остајући по више дана. Сећам се да је таксиста јурио београдским улицама да би прешао мост пре ноћног проласка бомбардера, после чега је уследила артиљеријска паљба противавионске одбране, праћена сиренама. Импресионираност с почетка је већ после неколико дана нестала, уз храброст обичних људи који су ме окруживали уз поздраве „бомбардан“. Био сам у Београду и у ноћи када је бомбардована кинеска амбасада. Никада нисам поверовао да се радило о грешци и забуни.
* Шта је данас решење за Косово?
Тамо нема правих граница. Ни са Албанијом, ни с Македонијом, ни са Црном Гором. Нема је ни између севера Косова и остатка Србије. „Држава“ је вештачка у и том смислу што су њене границе лажне. Не верујем у могућност разграничења. Не знам како то може да доведе до општег признања, тим пре када је данас све више земаља које своја претходна признања повлаче, схватајући да Косово није држава. Косово је аномалија – политичка, економска, социјална. Тамо, усред Европе, цркве чувају страни војници.
* Не верујете у договор?
Не постоји договор који би свима одговарао. Север је дефакто прикључен остатку Србије, а остали део функционише као корумпирана „држава“, коју је као гангрена захватила мафија и коју штите Американци. И сви на то ћуте, јер сматрају да је то мање лоше од рата. Тај статус кво ће, по мом мишљењу, потрајати. А да би се уопште разговарало, Албанци прво морају да укину стопроцентне таксе које су наметнули. Док актуелни лидери Тачи и Харадинај не напусте власт, нема о чему да се разговара.
* Написали сте својевремено књигу о Дражи Михаиловићу, као о хероју кога су издали савезници. Ко су данас савезници Србије?
Бомбардовање 1999. године, без дозволе УН, било је, с моралне тачке гледишта, издаја према Србији. Могло је, и требало је, све то да прође без Француске. Србија се последњих двадесетак година осећала изданом од старих савезника у Европи и окренула се земљама које јој пружају руку, као што је Русија, с којом је везују традиционалне духовне, културне и историјске везе, али и Кина или земље Залива. Мислим да се, коначно, нешто догађа с Француском на том плану, парадоксално у односу на скандал који се догодио 11. новембра. Изгледа да су француске власти схватиле грешку. Осећају тај морални дуг према Србији. Председник Макрон ће ускоро доћи у Београд, постоји најзад политичка воља Француске да схвати да нам је Србија драга земља с којом, осим економских веза, можемо да имамо и дипломатску блискост. Било је крајње време.
* Шта је утицало на те промене?
Смениле су се генерације и ослободили смо се старих клишеа. Макрон је свестан да Србија има дугу историју, веома блиску Француској. У исто време је и прагматичан. Зна важност тог односа у региону који економски контролише Немачка. „Ванси“ на београдском аеродрому је одличан пример тих освежених веза. А уз економски интерес постоје и старо пријатељство и заједничке борбе.
* Колико на Француску можемо да се ослонимо на путу ка ЕУ?
Искрено, не знам који би интерес Србије био да уђе у ЕУ. Ова организација сада није иста као пре десет година. Много више користи данас има од билатералних споразума широм света. С друге стране, можда смо ми на Западу мало размажени и видимо само недостатке ЕУ, без објективног сагледавања и користи које европски систем доноси. Али она у сваком случају мора да се реформише да би боље функционисала. Данас је много теже одрећи се дела националног суверенитета који се преноси на Брисел.
ПОТРЕБНО ПРИЈАТЕЉСТВО С РУСИЈОМ
* Греши ли Запад што се одмиче од Москве?
Веома лоше се односимо према Русији. То је велика земља, која има своју културу, оријентисана је ка Европи, с којом има заједничку историју и цивилизацију блиску нашој. Потребно нам је пријатељство с њом. Русија је природни историјски савезник Француске, као што је то и Србија.
На Западу се све своди на однос према Путину. Не може да се управља толико великом земљом као што се влада Швајцарском. У једном тренутку Русија ће изгубити стрпљење и оствариће велики евроазијски сан са Кином, тако што ће економски прегазити свет. А самим тим и политички.
ЖЕЛИ ДА ПОКАЖЕ БЛАГО НАШЕГ МУЗЕЈА
Жан-Кристоф Бијисон ће у мају представити нашу земљу учесницима семинара који у Београду организује једна француска банка, у јуну ће у Србији за „Фигаро магазин“ писати репортажу, док ће у јулу код нас доћи на одмор с породицом.
Желим да покажем благо Народног музеја мојој супрузи и мајци. У њему се налазе изузетна ремек-дела европског и светског значаја – каже Бијисон.
Горан Чворовић
http://www.novosti.rs