Приједорчанин Марко Муњиза (27) један је од веома ретких младих људи из Републике Српске који су се одлучили добровољно служити војни рок у редовима Војске Србије и који су такву одлуку и спровели у дело.
„Тај четвртак, 28. фебруара, био ми је један од најгорих дана у животу. Био је то последњи дан мог шестомесечног војног рока у Војсци Србије и није било једноставно од свега се растати и поздравити се са свима, поготово не с онима с којма сам био од првог до посљедњег дана“, рекао је Марко Муњиза у интервјуу Срни.
Мишљу о добровољном пријављивању у војску бавио се одавно, а од када је 2015. године добио држављанство Републике Србије више није имао дилему где ће то бити.
„Током процедуре за пријем и љекарских прегледа било им је мало чудно зашто се пријављујем у Војску Србије, а не у Оружане снаге БиХ гдје су бољи услови. И ја јесам претходно размишљао о објема опцијама, али превагнула је Србија. За мене ријека Дрина није граница, него је кичма двоглавог орла“, каже Муњиза.
Након добијања држављанства, остало му је да приволи и родитеље, што, сећа се, није било нимало лако. С једне стране, родитељи су страховали да Марко у случају одласка у војску неће завршити факултет, а с друге, као и већина људи и они су поистовећивали одлазак у војску с одласком у рат, што је, према Марковом мишљењу, тешко искорењива предрасуда.
„Онда смо оставили једно вријеме да и ја размислим, а и да они размисле. Ја се нисам предомислио нити сам се икада покајао због своје одлуке, а они се нису мирили с њом нити су је прихватали. Дошли смо онда једва некако до једног компромиса, а то је да не крећем у војску док не положим све испите и тако је и било“, сјећа се Марко који је у то вријеме био студент на Економском факултету у Суботици Универзитета у Новом Саду.
У војску се пријављује у пролеће прошле године. Приводи крају све испите на факултету и остаје му само дипломски рад на студијском програму Финансије, банкарство и осигурање у Новом Саду. Сјећа се свог првог дана у војној касарни „Аеродром“ у Сомбору где је распоређен да прође обуку.
„То је обука каква се виђа у филмовима. То једноставно мора тако бити да се одмах од првог момента зна коме је гдје мјесто и шта је чија дужност. То је и својеврстан изазов, сва та галама, бука, брзина, пљуште наређења… Ја сам се навикао за четири-пет дана, многи нису. То је уједно и најефикаснији начин да схватиш да си у тиму, да тим мора бити као једно и да си шраф у систему, а војска је сигурно најорганизованији систем у једном друштву“, прича Марко.
Након свечане заклетве у Сомбору, за коју каже да је посебан доживљај, добија први војнички чин разводник и прекоманду у Центар за обуку копнене војске у Пожаревцу намијењен за извођење индивидуалне специјалистичке обуке, где је обука знатно комплекснија и захтјевнија, а дисциплина оштрија.
„Након специјалистичке обуке, ту ме задржавају на курсу за десетара гдје смо само нас петорица на завршном испиту имали максималан број бодова. Потом се враћам у Сомбор гдје стиже млада војска и гдје постајем старјешина једном одјељењу“, наводи Марко.
Тако се Марко нашао и у улози надређеног, те је искусио и ту страну војног поретка. Након основне обуке децембарске класе, опет одлази Пожаревац где ће и завршити свој војни рок.
„Био сам најстарији десетар и слушали су ме без поговора, мада је било војника којима је било тешко да нешто ураде. Онда разговарам са њима насамо и схвате да не доносиш одлуке него неко изнад тебе, а ти их само спроводиш“, наглашава он.
Истиче да он сам никада и ни у једном моменту није довео у питање команде надређених – међу којима је било по годинама и млађих од њега, да је сваку команду извршавао одмах и без поговора, да су то старјешине врло брзо и примијетиле и да је то један од разлога што је напредовао од обичног војника до десетара, што је и максимум на добровољној служби.
„Овај што најбрже трчи, то сам ја“, осмјехује се и показује снимак с показне вежбе којој је присуствовао врх Министарства одбране Србије.
Будући да војска функционише тако да војник нема ни слободног времена ни празног хода, Марко ни сам не зна како је успио припремити дипломски рад. Зна да није користио редовно одсуство, него га је чувао за ту прилику, затражио га за период од 1. до 4. фебруара и тог 4. фебруара одбранио дипломски рад с оценом 10.
„Нисам ја о томе говорио, али сам почастио како и доликује кад сам дипломирао. Онда су почели запиткивати како, кад, како то нису знали и слично. Било им је у најмању руку чудно. Да, истина је да је међу онима који се добровољно пријављују у војску врло мали проценат оних са високом стручном спремом. Рашчуло се о томе по касарни толико да ми је дошао честитати командант касарне лично. Можда то не може замислити неко ко није у систему, али то је једна огромна част“, додаје Марко.
Марко се почетком овог мјесеца вратио у родни Приједор. Тражи посао, а посла се не боји. Радио је и зарађивао још као школарац. Тренирао је кошарку, па је тако и почео да ради као помоћни тренер, судија и записничар у овом спорту. Да се пита, вратио би обавезно служење војног рока јер сматра да то што се стекне у војсци нити се може стећи негде изван војске нити је надокнадиво на било који други начин.
„Зато што се стекну неке особине или се учврсте код оних који их већ имају. На првом мјесту то је дисциплина. Потом, али не мање битно, јесте и то што се научи поштовати хијерархија. Мислим да су у предности сви који служе војску јер су цјеловитије и снажније личности и чвршћи и издржљивији карактери. Мени се чини да ће ми све што ме у животу чека бити лакше послије војске“, закључује Марко Муњиза.