Радован Караџић, први председник Републике Српске, није осуђен на доживотни затвор одлуком судског већа Хашког трибунала којем је председавао Данац Ванг Брус Јоенсен, баш као што га на 40 година првостепено није осудио Јужнокорејац О’ Го Квон 24. марта 2016.
Караџићу је судбина запечаћена 1. фебруара 1993. године документом ЦИА који носи назив „Југослав полиси опшн“ а који је сачинио Данијел Вагнер, шеф међуагенцијске (шпијунске) радне групе за Балкан и упутио директору Џону Вулсију на одобрење.
На седмој страни тог документа који се недавно појавио на сајту америчке обавештајне агенције пише се о успостави Хашког суда уз примедбу да би „једнак однос према злочинима у Босни деловао као стављање на страну Београда. Резултат овог опскурног документа, после 26 година гласи:
Пре само неколико месеци амбасадор Дарко Танасковић говорио је за „Новости“ како је априла 1993. ишао у Стејт департмент носећи досије са именима око 1.000 побијених Срба у Подрињу. Како рече, нису га примили у Белој кући већ су га упутили у Ленгли, седиште ЦИА.
Угостио га је поменути Џон Вулси.
Никад квалитетније доказе о ратним злочинима нисмо добили, али „карте на Балкану су већ подељене“ – ноншалантно је рекао Танасковићу.
И, ко после ових речи може да поверује да су она сива зграда, они пословично озбиљни људи у црним тогама, са енормним апанажама, измишљени да донесу правду свим жртвама рата у БиХ и допринесу помирењу?
Срби су једини народ из „балканског лонца“ деведесетих који никад није порицао да су његови припадници у грађанском рату чинили злочине. Али, од у Хагу „разрезаних“ 1.007 година затвора за Србе, бар две трећине требало је да припадне другима.
Драган ВУЈИЧИЋ
http://www.novosti.rs/