Интернет је у Србији 1999. године и даље био у повоју, а многи нису чак ни знали шта је то. Ретки од нас који су имали прилику да га користе, то су углавном чинилли помоћу модема.
Готово сви се и дан данас сећамо чувеног звука који је означавао повезивање, а врло често и немогућност да се повежете на интернет.
Сурфовање уопште није било јефтино, поготово у то време, па смо сви гледали како да што боље проведемо те минуте и сате које смо имали на располагању.
А онда се готово из ведрог неба појавила могућност да чак и профитирамо од нашег бесциљног лутања по интернет страницама.
Сасвим случајно, неколико другара из гимназије чуло је причу о томе да постоје људи који у свом поседу имају лажне кредитне картице које раде и уз помоћ којих купују на оно мало сајтова за продају који су тада постојали.
Врло брзо успели смо да дођемо до наше прве „кредитне картице“.
Сви смо помало били скептични, али и уплашени јер, иако смо били млади, било нам је јасно да то што радимо и није баш у складу са законом – барем оним светским.
Ипак, искушење је било превелико. Могућност да у тренуцима када вашу земљу дрма огромна криза купујете ствари о којима сте маштали и које су од нас биле толико далеко, да су могле да буду и на Месецу, чинила се као нешто што никако не би требало пропустити.
Одлучио сам да ризикујем.
Сачекао само да сви у кући легну, ставио сам јастук преко модема како бих пригушио буку повезивања и кренуо да гледам где могу да искористим „своју“ кредитну картицу.
С обзиром да смо још били гимназијалци без превише животног искуства, на памет ми је пала музика. Прва локација која ми је пала на памет била је Амазон.
Отишао сам на сајт, одабрао сам албум који желим да купим (Лаурент Гарниер – Лабораторие Миx), направио налог, унео све податке и…купио нешто о чему сам само могао да сањам да ћу икада бити у стању да урадим у Србији у том тренутку. Коштао је готово 50 марака.
Убрзо је стигао и мејл потврде о мојој успешној куповини.
Ипак, био сам скептичан. Које су шансе да ће неки велики сајт као што је Амазон послати нешто у Србију, и то плаћено лажном кредитном картицом?
Испоставило се да су шансе велике.
Након неколико недеља из поште је стигло обавештење да ме чека пакет.
У том тренутку сам се толико испрепадао, делом зато што нисам могао да верујем да је албум заиста стигао, а делом јер сам био свестан да то што сам урадио и није превише по закону, неком и негде сигурно.
Нисам отишао да га покупим.
Све то дешавало се у фебруару. Чак сам и родитељима све испричао, али тек када сам био сигуран да је пакет враћен тамо одакле је дошао. Био сам чист.
И одлучио сам да ствари остану такве, иако су многи од мојих вршњака наставили да даље с времена на време експериментишу.
Онда, једне вечери, градом се проломио звук сирена за ваздушну узбуну.
Знам да сам вече пре тога на радију чуо најаве о томе да ће НАТО снаге бомбардовати Србију, али све ми се то чинило као мало вероватно и као претња.
Али као и са пакетом, десило се. Није била претња.
Прво вече провели смо у склоништу. Нико није био срећан. Земље које су за нас представљале сан, врло брзо постале су наш највећи кошмар.
У једном тренутку пришао ми је отац и питао ме да ли и даље имам ону картицу сачувану на дискети. Имао сам је.
То је било то, добио сам „званичну“ потврду од мени највишег законодавног органа да могу да је користим.
Ово се никада не би десило да је ситуација била другачија. Али у том тренутку, „крађа“ од западних земаља чинила се као једини могући начин да узвратимо ударац.
Можда нисмо имали авионе и бомбе, али имало смо следећу најбољу ствар, новац људи који финансирају те авионе и бомбе.
Није нам било потребно пуно времена да се готово сви из гимназије који смо знали нешто о овоме сакупимо и направимо план деловања.
Док сам ја био у стању приправности, многи су разрадили цео систем. Редовно смо из анонимнихи извора са интернета добијали целе документе са подацима са картица који су нам били потребни, углавном америчких.
Наравно, нису све биле валидне, а како не бисмо губили време приликом поручивања, проверавали смо их на неколико постојећих порнографских сајтова који су нудили инстант приступ ако је картица могла да се користи. Скидали су само 1 долар, тако да је та прва провера углавном остајала не примећена од стране власника картице.
А онда смо кретали у куповину коју смо обављали из неколико интернет кафића у Београду.
Куповали смо све што нам падне под руку, музичке дискове, ДВД-ове, одећу, технику, па чак и храну, заправо све што је могло да се у том тренутку купи на интернету и пошаље у Србију.
То је био наш начин да покажемо да нисмо беспомоћни, да можда не можемо да водимо војни рат, али новац је био подједнако важна ствар.
Недељно нам је стизало на стотине пакета, а вредност сваког је била око 100 марака.
По мојој процени, месечно нам је стизало робе у вредности од неколико десетина, па чак и стотина хиљада марака.
А ми нисмо били једини. Напротив, ову врсту рата водило је на хиљаде људи. Неки су само задржавали те ствари, неки су их бацали, а било је и оних који захваљујући тим пакетима дошли и до својих првих кола.
Знали смо да ће сву „штету“ коју направимо сносити осигуравајуће куће, а не сами власници картица, па су тако последице наших дела директно падале на оне који су индиректно стајали иза авиона који су злослутно кружили изнад наше земље и бомби које су на њу падале.
Време гледања порнографије на интернету прошло је 24. марта 1999. године и заменила га је наша „тиха“ борба. Били смо попут покрета отпора који није могао да се директно суочи са непријатељем, али је могао да му задаје позадинске губитке.
А они нису били мали.
(Телеграф.рс)