На крилима орла са албанске заставе, која се на првим локалним изборима вијорила у Тузима, одакле се још чује ехо клицања терористичкој ОВК, шеф црногорске дипломатије Срђан Дармановић долетео је у наручје Харадинија, Весељија и Пацолија не би ли осоколио Приштину у дијалогу са Београдом, а понизио Србију захтевом да се одрекне Косова и Метохије.
Овом лицемерству доследни су представници власти у Подгорици још од срамног признавања „Косова“ 2008. Зар није бедно чути изјаве дипломате Дармановића о „никад бољим односима са Србијом“ а притом подржавати да тзв. Косово уђе у Интерпол или у Унеско, и не осудити мартовски и многе друге погроме Срба.
С друге стране, ти исти „хероји са Горице“ били су често ућуткивани на својој земљи од албанских националиста који машу мапама и новим границама „велике Албаније“ гурајући у свој атар чак и пола Подгорице!
Никада званичници са обале Мораче због тога нису упутили Тирани протестну ноту, па ни Приштини онда када су белокапи екстремисти ногом стали на Чакору и поставили албански барјак и нову, њихову, међу, а терористичка АНА претила чак и ратом.
Ћутали су Црногорци и када им је лидер Албанске алтернативе Ник Ђељошај сасуо у лице оштру поруку да ће се, без обзира на црногорске законе, албанска застава вијорити у Тузима, Улцињу, Плаву, Гусињу и свуда где живе Албанци. Режим му је то опростио, као и његовим сународницима скрнављење православне светиње на Румији.
На крају је све било зачињено избором Хашима Тачија за почасног грађанина Улциња.
Ваљда је и то било на фону референдума 2006. када су Албанци дали безрезервну подршку црногорској независности, а Црногорци им се одужили две године касније понизним признавањем лажне творевине у Приштини.
