Реакција на НАТО агресију на Србију је данас много јача него што је била пре десет година јер су се појавиле нове чињенице и последице те агресије, рекао је научни сарадник Института за међународну политику и привреду Душан Пророковић у разговору са главном уредницом Њуз фронт Србија Оксаном Сазоновом.
„За последњих десет година смо добили нове чињеници које се тичу бомбардовања, и суочили се са неким новим последицама. Што се нових чињеница тиче, ми смо сазнали истину о Рамбујеу. Милошевич није имао ни прилику да преговара око тог споразума, он му је наметнит. И данас имамо признања америчких дипломата и политичара за то. Тако да је искључена та теза да одговорност мора да сноси Милошевић и тадашње политичко руководство. Са друге стране имамо велики број истраживања о штетности бомбардовања осиромашеним уранијумом који ће оставити последице вероватно у наредних сто година на јавно здравље ове земље и отуда се та слика о бомбардовању доста променила. Далеко је неугоднија за НАТО и западне државе данас, него пре 10 година.
-Како данас људи гледају на односе са државама које су учествовале у бомбардовању?
Са једне стране имате прагматичну политику, а с друге стране нешто што бих назвао пољем политичке филозофије или политичком стратегијском културом. Гледано из угла прагматичне политике ми морамо да сарађујемо са свима – то је наш и економски и политички интерес, и у том контексту, односи са западним земљама које су нас бомбардовале се развијају. Са друге стране, стране стратешке културе, мислим да је бомбардовање трајно удаљило Србију од западне цивилизације. Ако смо у неким претходним периодима, током трајања комунистичке Југославије, имали привид да припадамо западној цивилизацији, данас тог привида више нема. Зато данас имамо све више оних који су уз земље које представљају оно што западна цивилизација није. Не постоји никаква подршка учлањењу земље у НАТО, и због тога имамо расправе о ЕУ. Поред све пропаганде Европске уније за последњих 20 година, ми видимо да је ми видимо да је подршка ЕУ 40 до 50 посто, никада не прелази тих педесет. Значи, људи ипак у подсвести чувају тај аргумент или су свесни тог аргумента да нас је Запад бомбардовао, а део тог Запада јесте и ЕУ.
– У Србији је годишњица НАТО агресије обележена, међутим у Црној Гори тога није било. Да ли је став државе или народа?
„ЦГ је чланица НАТО-а тако да је њима забрањено да такве годишњице обележавају. Видим да се у ЦГ чак интезивира и промена неких историсјких чињеница. Црна Гора је као службено писмо усвојила латиницу, избацује из својих уџбеника и Његоша и Марка Миљанова. Присуствујемо креирању вештачке историје и ту места за НАТО агресију на ЦГ једноставно нема. Али то је политичка одлука и оне имају ограничен рок трајања. Расположење у народу ЦГ је сасвим супротно.
– Србија је бомбардована због одбране дела своје територије – Косова и Метохије… Колико је тај западни пројекат „Косово“ уопште „успео“?
Везано за њихове пројекције – мислим да су оне биле потпуно погрешне, у глобалним размерама, и то можемо сада да тврдимо са ове временске дистанце од 20 година. Кључни циљ НАТО стратегије био је да се установи универзални принцип хуманитаних интервенција. Србија је ту „изабрана“ као пример зато што нисмо имали савезнике, довољно војних капацитета да се сами одбранимо, слико о Србији и Милошевићу је на западу била толико лоша да њима није требала велика припрема, а на све то су имали 50 000 припадника наводне „ОВК“ на терену. Далке, НАТО је имао своју пешадију. Тај принцип хуманитарних интервенција су касније употребљивали и у Ираку, Либији, данас и у Сирији, говори се и томе и у Венецуели. НАТО није успео да установи тај универзални принцип. Отпор Русије, Кине, Индије је био велики, све друге значајне силе су тражиле да се поштује повеља УН и правни поредак. Што се тиче региона, они су успели да одвоје ЦГ од Србије и да прогласе једнострану независност Косова. Међутим, ни то им није потпуно успело јер преко сто држава није признало ту такозвану републику, која је када погледате њену економију, институције и политику – неуспела. Са Косова ј епобегло више од 500 000 Албанаца за последњих 11 година колико она „постоји“. „Најздравије природна грана“ су нарко картели који се баве шверцом углавном хероина. Све то говори да тај пројекат није успео и неће успети.
Према „уставу Косова“ највећу политичку и правну снагу има главнокомандујући војног присуства, односно генерал Кфора – човек који долази из НАТО-а. НАТО је кључна политичка фигура на Косову. Уколико би заиста постојала спремност да се укину таксе или било која друга одлука „владе“ у Приштини, то би они могли да изведу у року од 24 часа. Мислим да је ово једна велика представа за јавност – да ми добијамо неке сигнале из Стејт департмента… Такође, видимо да поред тога што они нису повукли своје одлуке о таксама, донели су и закон о формирању војних снага и утврдили преговарачку платформу која је практично тачка на ове преговоре. Они поред признања очекују да им Србија плати ратну одштету, да се отвори питање неких наводних ратних злочина и да се осигурају права албанској националној мањини у Бујановцу и Прешеву. Дакле, Албанци раде свој посао у сагласности са одређеним западним структурама, ту нема дилеме.
Идеја размене територије је у овом тренутку мртва идеја, јер уколико крећете у пројекат размене територије, поделе Косова, или прекрајања граница, то отвара питање статуса свих бивших југословенских република. Не може се ограничити само на Косово. Прво питање које ће се отворити биће Република Српска и опстанак БиХ. У међународној заједници не постоји спремност за тако нешто, а ни међу Албанцима и Србима.
– Да ли има смисла упоређивати Косово са Кримом или Донбасом, како се то некада у медијима пореди?
Уставно-правно је ситуација сасвим другачија. Крим је био територија Руске царевине, потом СССР, па прешао у руке Украјине, а са друге стране имамо Косово коеј је увек било део Србије. Независно Косово никада није постојало, тако да је врло тешко упоредити и са географског и са формално правног и политичког становишта. Наравно, потребни су неки универзални принципи да би се кризе решавале и у том контексту се Крим и Косово могу поредити ал то поређење избегава Запад јер се онда мора поставити питање зашто Русима на Криму није дозвољено то што је Албанцима на Косову. И мислим да ће у буднућности због свега овога морати да се седне за сто и донесе неки нови принцип; шта је прече – територијални интегритет држава или право на самоопредељење. Косово је тешко поредити чак и са Абхазијом и Осетијом јер Абхази као народ немају своју државу, Албанци имају своју матичну државу.
– Пре недељу дана дошло је пооштравања протеста у Београду, и да ли је случајно да се то десило на 17. март? Како коментаришете протесте уопште?
За мене је потпуно непредвидиво куда ће ићи протести у Србији. Незадовољство је заиста велико и опозиција покушава да артикулише то незадовољство у крајној линији то јој је и посао – свака опозиција покушава да профитира из неких криза. Србија није јединствен пример. Протести су и у Албанији, били су и у Македонији, Приштини, цео Балкан је подложан дестабилизацији на унутрашњем плану због тешких социјалних и економских прилика. Тако да очекујем даљу дестабилизацију унутрашњег карактера. Колико ће то да искорости или не опозиција, видећемо, али просто, потрошена је једна идеолошка матрица. Нама је 25 година овде објашњивано да је довољно само ући у процес европских интеграција и да ћемо дивно живети, а насупрот тој слици ми видимо да су све балканске земље постале полу колоније, да немају никакву самосталност у својој спољној политици, на унутрашњем плану се мало шта мења, плате су неупоредиво ниже него у Западној Европи, права радника практично и да нема, и отуда све то нагомилано незадовољство сада излази на површину и претвара се у бес. И мислим да би то власти требало да имају на уму зато што се неке промене и у унутрашњој и у спољној политици морају наговештавати и предузети. Ово је једноставно неодрживо. Западни систем је у великој кризи и свако наше дубље везивање за тај Запад је додатна криза у балканским земљама.
Опозиција у суштини има исту стратегију као и власти, где имате широк спектар оних русофила који имају један потпуно некритичан однос према Русији, до чланова Трилатерале и разних других полутајних евроатланских структура. Тако да опозиција у том контексту само копира. Имамо нека два блока који се поларизују на томе да ли сте „за“ или „протви“ Вучића, што је највећа опсаност у једном друштву. Не може се државна политика мерити према једном човеку, институције морају опстати без обзира на то ко је на власти. Али то нам је изгледа судбина, нешто ту више не можемо меењати.