Неколико куртоазних речи жаљења углађеног Јенса Столтенберга једини је помак у сагледавању НАТО бомбардовања Југославије 1999. године.
Његова штура и „про форме“ извињења, међутим, никога у Србији нису убедила да на Западу постоји било каква емпатија према српским жртвама. Уместо саучешћа и извињења, и данас слушамо старе приче о хуманитарној интервенцији, диктатури и помоћи беспомоћним цивилима на Косову. После искуства из Ирака, Либије или Сирије, у то ни на Западу нико истински не верује.
Није уобичајено да убица иде на сахрану убијеног, али нормално је и људски је да осећа макар кајање због злочина који је починио. И да то јавно каже.
За 20 година, колико је прошло од НАТО агресије, одржано је исто толико мањих и већих комеморација и помена.
Ни на једној нисмо видели америчког, британског, нити немачког амбасадора. Нису дошли ни на недавну конференцију посвећену бомбардовању, нити су послали венац на било који споменик настрадалим цивилима, којих је пуна Србија.
Заједничка изјава амбасадора држава чланица НАТО којом „саучествују у болу са свима који су деведесетих година изгубили најмилије“ никога није дирнула, нити је ико доживео као знак искрене жеље за помирењем.
Кајл Скот свакако није Вили Брант, нити Србија гаји илузију да ће Денис Киф или Сем Фабрици доћи на парастос у Ниш, Алексинац или Варварин. То је разумљиво, није лако погледати жртве у очи. Али је и бесрамно и подло, јер то избегавају они који су суочавање са прошлошћу прогласили за највећу обавезу српског народа.
Срби њихове телеграме саучешћа, венце, признања и извињења не траже и не очекују. Две деценије од НАТО бомбардовања, чини се, све то је потребније њима него нама.
Аутор: Раде ДРАГОВИЋ
http://www.novosti.rs/
