Или вас у срцу нешто дотакне, или не дотакне, или вам је блиско или није, али као што увек и победи срце, тако сам се и ја приклонила теми Старог руског гробља у Београду, највећег изван граница Русије, после оног у француском Сент Женевјеву. Дуго година сам се бавила овом причом, нисам ишла за тим да ли ће филм о овом, по својој историји изузетном месту, икада бити снимљен, али сам морала да заблежим све што се може о томе, па шта Бог да.
Овако је, за „Новости“, говорила мати Анастасија Новић, настојница манастира Добрић, после премијере документарног филма „Светлости тиха“, који је потписала као редитељка и сценаристкиња.
Њену изузетну причу о руској некрополи у Београду, Иверској капели, спомен-костурници руским војницима из Првог светског рата који су се борили у Србији, испричану из визуре првих емиграната из Русије који су дошли овде после Октобарске револуције и духовном трагу који су оставили, препуна дворана биоскопа „Синеплекс Ушће“ испратила је овацијама.
Филм се заснива на личним сведочанствима и филмским записима на самом гробљу, а снимљен је уз подршку и благослов старешине Подворја Руске цркве у Београду, оца Виталија Тарасјева, који и сам припада другој генерацији руских емиграната рођених у Србији, као и његовог преосвештенства владике шабачког Лаврентија, и у продукцији куће „Делиус филм“.
Историјат руске некрополе, како видимо у филму, датира из 1929. и налази се у оквиру Новог гробља, а настало је спајањем четири парцеле, које је руским избеглицама доделила управа Града Београда, уз благослов тадашњег патријарха Димитрија.
„Свакој избеглици су давали парче белог хлеба, шољу топлог чаја и јаје. Таква пажња и дирљива брига изазвали су искрену захвалност свих нас изгнаника из рођене земље који, чинило се, никоме нису били потребни“, записао је у то време Петар Пеловидов, старешина Руске цркве у Београду.
Од двадесетих година прошлог века, међу емигрантима који су стигли из Русије били су концентрисани високи интелектуалци, људи који су завршавали и завршили високе школе у царској Русији. Они су после Првог светског рата из којег је Србија изашла без готово трећине мушког становништва, нашли своје место као научници, стручњаци, професори, уметници, и дали огроман допринос у обнављању наше земље. Како у документарцу „Светлости тиха“ сведочи Алексеј Александрович Кончолизов, он је трећа генерација руских емиграната у Србији.
„Прошао је, ето, читав век од доласка моје породице овде, моја сестра и ја рођени смо у Панчеву, на српској земљи опстајемо, али гајимо у срцу огромну љубав према Русији. То смо понели од наших породица, и тај дух руски мора да опстане и остане у нама. Руска емиграција дала је Србији велико наслеђе, мој деда је, рецимо, овде био постављен за шефа одељења за воду у Министарству за пољопривреду, моја мајка завршила је музички Конзерваторијум у Санкт Петербургу, моја сестра је дипломирани архитекта, а ја грађевински ижењер“, сведочи Кончолизов, истичући да је њихов руски дух увек био прихваћен овде, и да се осећао.
Готово 50.000 руских емиграната нашло је нови дом у Краљевини Србији, а многи знаменити Руси, како сведочи отац Виталиј Тарасјев, сахрањени су управо у руској некрополи на Новом гробљу у Београду.
„Поменуо бих, на првом месту, академика архитектуре Николаја Петровича Краснова, који је дошао у Београд 1922. Био је запослен у Министарству грађевина, руководио је пројектантском групом одсека за монументалне грађевине и споменике. Његова дела су палата Министарства финансија, данашња зграда Владе Србије, Министарство шума и руда, данашње Министарство иностраних послова, зграда Државног архива у Карнегијевој улици, зграда Државног савета, Министарство финансија Србије“, сведочи Тарасјев.
Краснов је обновио Цркву Свете Ружице на Калемегдану, изградио је ентеријер Народне скупштине, дворац на Дедињу и Опленац, а од дела ван Србије значајна је спомен-костурница на Виду, и уређивање српског гробља на Зејтинлику. Преминуо је 1939, а пре неколико година на згради Министарства спољних послова постављена је меморијална плоча са његовим именом.
Тарасјев се сећа да је своје место упокојења на руском гробљу нашао и професор др Александар Игњатовски, кога и лекари млађе генерације данас помињу по предању – био је оснивач Интерне клинике у Београду, и цео свој други део живота уложио је у развој медицинске науке. У руској некрополи је и немали број свештеника, попут познатог сликара, архиђакона Лукијана Димича, који је после 1945. служио у Светом тројичком храму Руске православне цркве у Београду.
И како на крају истиче мати Анастасија, „Светлости тиха“ је, заправо, прича о љубави према отаџбини, вековном пријатељству два народа, Србији која је дала уточиште руским избеглицама, али су они своје огромно знање, културу и богатство поклонили српском народу.
ЗНАМЕНИТИ РУСИ
На руском гробљу у Београду почива и Теодор Васиљевич Тарановски, правник словенског права и историчар, који је објавио књиге о српском средњовековном праву, „Душаново царство“ „Душанов законик“, „Историја српског права у Немањићкој држави“. Ту почивају и Владимир Владимирович Фармаковски, први машински инжењер који је проглашен за академика Српске академије наука и уметности, професор Машинског факултета и управник машинског Института САНУ, Николај Николајевич Салтиков, академик, математичар, професор Београдског универзитета, Степан Фјодорович Колесников, професор цртања у Српско-руској гимназији у Београду и на Академији ликовних уметности…
ЧАСНИ КРСТ И 97 САНДУКА
Од самог почетка Првог светског рата руски војници су учествовали на многим фронтовима на српским просторима, и многи од њих су погинули. Њихови посмртни остаци сакупљени су где год је то било могуће, и сахрањени су на месту у близини Иверске капеле на Новом гробљу.
Ту су 1933. подигнути споменик и костурница, у чије су темеље уграђене кости погинулих руских официра и војника. Унутар споменика је просторија у којој се налази Часни крст, који су руски војници својим рукама направили још у избеглиштву.
Поред њега је и 97 металних сандука у којима су похрањене кости руских војника.
аутор: Радмила Радосављевић
http://www.novosti.rs/