Мало је часнијих имена за знамење од славног Марка Даковића, још мање достојнијих груди да га понесу од ровачких Матије Бећковића, а још мање куражних колико Андрија Мандић да га уруче највећем отимачу Црне Горе од сулудог Монтенегра!
Да, био је то величанствен скуп оних који заиста воле Црну Гору и заиста не воле Монтенегро, јер шта се волети може у скарадности и беспамети те шизофрене опсене, што Милогорје јесте и биће?!
Нажлост, скуп, тачније, Главни одбор Нове српске демократије одржан је у Београду, где му место није али где му збег јесте. Не због због страха, јер где се Србин још плаши поткамени и подгузних бауљина, већ је збеговао јер они који највише воле Црну Гору- не могу у њу!
Матија Бећковић понајпре, тај благи чувар вечности Језерскога врха у оку, у стиху, у речи, у жалу за нашом Црном Гором, у потаји где је има довољно и за вас који сте је презрели, презирући оно најбоље у себи!
Да је среће па да је негде у Подгорици, на српскоме Цетињу, у Његушима, Морачи…сазван овај братски скуп понајпре, али морао је подалек од Монтенегра, јер где је то нешто ни налик држави у страху од свог најчаснијег изданка- нема друге но волети оно што тренутно није, али даће Бог биће ускоро опет, ван ње, а беседити с толико љубави о њој.
С толико љубави, ви протуве што тврдите другачије лажући о каквом завереништву, јер противу мајке се завере не кују но се чезне за њом, да јој се врати… Слободној, поноситој и срећној!
Онаквој каква није откад је фукара тамничи у лагумима Милогорја, али каква не може остати утамничена довека, не док је стиха Матије Бећковића, дуовности митрополита Амфилохија, куражи Мандића, Кнежевића, Киковића, Мировића, Џомића…још хиљада њима налик, славним прецима налик, Ловћену налик…
Онаквој за какву је живео и пострадао Марко Даковић оставивши нам довека завет да је недамо ни по коју цену проклетој сени Секула Дрљевића, аветињског гостопримника Милогорја!
Славила се Црна Гора тог дана у Београду! Славиће се занавек а презирати оно у шта сте је тренутни преметнули, ви завереници против сопствене колевке! Да нам живи Црна Гора довека!
Ми ћемо се борити за у и подалеко од ње, док се ви искрено гадите Монтенегра усред њега, но морате да лажете како је другачије, јер шта би чинили да се суочите с бесмислом својега постојања у живом блату тврдећи да ходате по води…?
Пише: Михаило Меденица