Тог шестог априла док су уснули становници Београда безбрижно спавали чекајући зору, у једној «Зори» је зазвонио телефон. Тачније у београдској кафани «Зора» последњи пут пред прозивку окуплили су се пилоти 102. ловачке ескадриле Шестог ловачког пука Краљевине Југославије.
Телефон је зазвонио један сат после поноћи а глас са друге стране је тражио капетана Милоша Жуњића, командира 102. ловачке ескадриле. Након последње прозивке и провере, пилоти су се право из кафане упутили на аеродром у Земуну.
Ескадрила предвођена командиром Жуњићем, кога су из милоште звали Казанова, винула се пут неба да бе се са својих 7 од 10 ловаца супроставила далеко надмоћнијем непријатељу.
У неравноправној борби, пилоти 102. ловачке ескадриле успели су да оборе чак 47 немачких авиона.
Али су одбрану нашег неба платили и својим животима
Милош Г. Жунић,рођен 16 априла 1907 године, командир 102 ескадриле Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије, је првог дана полетео на челу своје ескадриле да се супротстави немачким челичним птицама које су се обрушиле на Београд.
У неравноправној борби успео је да обори један немачки авион, а затим и сам бива погођен. Капетан Жунић искаче из запаљеног авиона, али га, док се спуштао падобраном , упркос правилу да се на катапултураног пилота не отвара ватра, фашисти убијају.
Тело капетана Жунића пада у воду реке Тамиш код Панчева.
Капетан Живица Ј. Митровић,рођен 5 маја 1912 године.Приликом напада немачке авијације на Београд, 6. априла 1941, Митровић је самоиницијативно полетео у пратњи потпоручника Бојовића. Одмах је ступио у неравноправну борбу са надмоћним непријатељем на небу изнад Београда и изгубио свог пратиоца. Успео је да обори два непријатељска авиона, да би и сам потом био оборен.
Увече 6. априла у штаб 1. ваздухопловне бригаде стигао је следећи извештај: “Данас око 11 часова, један наш пилот у “Ме-109“ је прогонећи групу од 18 непријатељских “Штука“ оборио две “Штуке“, али је и сам пао у пламену код села Крчедина у Срему. На руци пилота је нађен златни сат на коме је било угравирано: “ПРВАКУ прве пилотске школе за 1939. годину вазд. поручнику Живици Митровићу- Фабрика Рогожарски“.
Пао је у реку Тамиш, близу Панчева, где је касније пронађен и сахрањен, а током окупације његови посмртни остаци су пренети у Београд.
Пилот Михо Ф. Клавора, вазд. капетан I класе, рођен 30. септембра 1905. године , погинуо је 7 априла изнад Крушедола у Срему у борби са немачким ловцима, где два немачка бомбардера успешно «приземљује». Оборен је тек пошто му је нестало муниције
Пилот Јован Б. Капешић, вазд. потпоручник, рођен 27. септембра 1911. у Подгорици. Погинуо у ваздушној борби за одбрану Београда, 7. априла 1941. Претходног дана, подпоручник Капешић је оборио 2 немачка авиона.
Пилот Душан Р. Борчић, вазд. потпоручник, рођен је 13. децембра 1910. у Босанском Петровцу крај Бања Луке.Погинуо 6 априла током борбе са немачким ловцима,након што је оборио два немачка авиона.
Пилот Добрица Р. Новаковић, вазд. потпоручник, рођен је у селу Трнава, погинуо 6 априла у одбрани Бгеограда.
Пилот Бранислав С. Тодоровић, рођен 12. марта 1910. у Шабцу. Погинуо 7. априла 1941, у приликом одбране Београда. Његови посмртни остаци се и дан данас налазе, са његовим авионом МЕ-109 Е, на дну Дунава крај Аде Хује.
Пилот Милутин А. Петров, наредник-водник, рођен је 6. новембра 1908. у селу Уљми, код Вршца. Оборен је 7. априла у борбама за одбрану Београда, као пратилац поручника пилота-ловца Бориса Пресечника. Његови посмртни остаци,се заједно са остацима његовог авиона налазе недалеко од Ратног острва.
Пилот Карло Б. Штребенек , наредник-водник,рођен 1907. у Загорју у Словенији. Погинуо 6. априла 1941. приликом одбране Београда, када је са месершмитом комаданта бригаде по други пут ступио у борбу, изазивајући пажњу немачких ловаца. Пре него што је оборен, успео да обори једну немачку “Штуку“.
Пилот Владимир З. Горуп , наредник-водник, рођен 1908. у Марибору, погинуо приликом одбране Београда 7. априла 1941,
Пилот Миливоје М. Бошковић, наредник, погинуо приликом одбране Београда у близини села Ковиљ
А кафана «Зора « чува причу о витезовима београдског неба.
Сваке године, у ноћи између 5. и 6. априла, кафана „Зора” ради целу ноћ. Ту ноћ гости кафане су потомци наших витезова, многобројни пилоти и браћа по оружју који чувају сећање на наше хероје.
А тачно 60 минута после поноћи, телефон зазвони..
Као и оне ноћи..
Лола Ђорђевић