„Говоримо корзикански“. Пароле с овом и сличним порукама уз мноштво аутохтоних застава пркосно су се вијориле, као славодобитни стегови, на крововима кућа, са симсова прозора и на гранама покислих чемпреса, дужином од шездесетак километара, вијугавим путем од приморског Ајачија до планинског сеоцета Коцана, у које се крајем ове седмице упутио француски председник Емануел Макрон, да би са житељима Острва лепоте нашао заједнички језик. Наравно, не корзикански.
Родољупци с Корзике одавно траже обавезно увођење матерњег језика у основне и средње школе. Макрон је још раније пристао да у уставним изменама недефинисаног рока помене корзикански, али националистима то није довољно.
На списку захтева су и равноправност њиховог језика с француским у званичној комуникацији, пореска самосталност, амнестија или бар пребацивање „политичких затвореника“ на острво, близу куће и породице, и, као вишња на торти, расправа о аутономији.
Председник Извршног савета Корзике Жил Симеони уверава да је аутономија максимум њихових захтева и да неће тражити да се отцепе. Тако увек почиње. С друге стране, председник је дошао да разговара о нечему сасвим другом. Овде је затворио велику националну дебату, коју је покренуо још средином јануара, о захтевима из грађанских протеста који већ 21 суботу дрмају државно тло. Али, челницима самосвојног региона се баш не ћаска о енергији, уклањању смећа, води и транспорту.
Узгред, „жутих прслука“ на Корзици има у занемарљивом броју.
Макрон је за место састанка одабрао сигурну базу, планинско сеоце Коцано, док су га двојица водећих људи са Корзике, председник скупштине Жан-Ги Таламони и поменути први човек Извршног савета Жил Симеони, позвали да дође у регионалну скупштину, и поведу суштински дијалог. Шеф државе је то одбио. Таламони и Симеони претходно нису прихватили позив да оду у Коцано, јер су сматрали да се на овом скупу неће решавати питања од кључног значаја. Тако је разговор изостао.
Националисти су желели да покажу ко је газда на Корзици.
Председника државе су, у знак протеста, дочекали манифестацијом „мртво острво“, тражећи од грађана и власника радњи да обуставе активности тих неколико сати колико је трајала дебата. А на дијалог се, од укупно 360 председника општина, одазвало мање од половине, тек око 160.
Том приликом, иначе, примењене су невиђене мере безбедности.
Два дана пред председников долазак, испред две зграде јавних финансија у Бастији пронађен је експлозив, а случај је преузела антитерористичка секција париског тужилаштва. Почетком марта, после најаве Макронове посете, острвом је у једној ноћи одјекнуло пет експлозија. Шести детонатор је заказао.
— Josep M Loste (@LosteJosep) April 5, 2019
КАТАЛОНСКА ПРЕЧИЦА
За разлику од Каталоније, власти на Корзици, засада, не траже отворено независност и отцепљење. На овом стадијуму се задовољавају аутономијом.
Жил Симеони истиче да им то омогућује и устав, тражећи од Париза да испоштује давнашње тежње Корзиканаца. Фронт за национално ослобођење Корзике је 2014. године, први пут од свог оснивања 1976, одустао од оружане борбе, с намером да се остваривање циљева пребаци на политички терен. Многи се прибојавају да, након последњих експлозија, националисти губе стрпљење.
КОСОВО МОЖЕ
Националисти с Корзике су међу првима признали једнострано проглашену независност Косова, правдајући то принципијелним ставом да подржавају државотворна стремљења свих региона у свету.
И званични Париз је признао Косово, позивајући истовремено Београд на дијалог с Приштином, док њихов дијалог с Корзиканцима још стоји на мртвој тачки.
http://www.novosti.rs