Из мноштва невероватних прича са Кошара, генерал Владимир Лазаревић издваја судбину водника Миловановића. Тешко рањен, забранио је својим ратним друговима да му приђу како би га извукли са бојишта.
Од јаке непријатељске ватре до њега се није могло. Нисмо успели да га извучемо и до данас не знамо његову судбину – каже Лазаревић.
Водник Миловановић само је један од припадника Приштинског корпуса који су и данас на мртвој стражи код карауле Кошаре. Због жестине битке многи рањени или погинули војници нису могли да буду извучени са линије. Њихови посмртни остаци и данас почивају у шумама Маја главе, Расе Кошарес, Морине…
Војници чије сени и данас чувају границу у списковима жртава воде се као нестали. Углавном је реч о младићима, војницима на одслужењу војног рока. Тек стасали, сусрели су се са највећим искушењима које живот може да донесе.
Таква је субина, између осталих, војника Предрага Бојовића (20), из Чачка, или Зорана Мијатовића (20), из Лепосавића.
Као нестали, воде се и јунаци Златко Ацић (20), из Смедерева, Дејан Костић (20), из Кленка, Саша Иванковић (20), из Ваљева, и Дејан Милетић (22), из Ниша. Ова четири војника последњи пут су виђена у борбеним покретима 16. априла 1999. године на Маја глави, недалеко до карауле Кошаре.
http://www.novosti.rs